zagoricani.com

Jozo je imao dorata konja. Onoga malog konja što su ih domarci zvali. 

Jednoga dana, kao i svih dana do tada, zajulari on domarčića i povede ga na lokvu. Uzeo je povodnik u ruku, ruke prekrižio na leđima i polako, starački, uz stranu vodeći konja krenuo prema lokvi. Konj je koristio svaku priliku Jozine sporosti i uz put pasao travu. Kad god bi spustio glavu, Jozo bi malo jače cimnuo povodnik a konj bi nastavio za njim prema lokvi. 

Nije se Jozo okretao da vidi konja. Nije se ni ljutio kada bi svako malo povodnik zatezao. Znao je da je životinja takva kakva je pa na to nije obraćao pozornost. Konj bi zatezao dohvaćajući slasnu travu a Jozo bi cimao povodnik prisiljavajući konja da nastavi za njim. Tako bi protekao cijeli put.

Taman kod lokve, povodnik opet zategne. Jozo, sad već izgubio živce jer životinja nije imala šta pasti uz vodu, povuče svom snagom povodnik i opsuje konju sveca. Jular mimo njega pa pravo u vodu. Okrene se Jozo a konja nigdje.