zagoricani.com

Uvik se moglo čut kad bi ne'ko pokuš'o nikoga u ništa uvirit ali nije im'o pravi' dokaza. Tako bi oni šta ga se uviravalo obično izrek'o 'vako. 

A priča kako i mrta'c pr'ne je živa istina. Evo priče koju je prič'o pok. Jure zrnušin, o tome kako je postala.  

Bilo je to vrime kad su se sprovodi mrt'aca u selu radli brez tabuta - mrt'ačkog kovčega. 

Tako su tamo nikog mrt'aca šta je umro u selu, donili na nosilim, šta su i' napravili od sinjski' kolaca. Kolje bi bilo privezano konapom tako da mrt'ac more ležat k'o na nosilim. Onda bi četiri čovika ufatila to k'o nosila i mrt'aca nosili na sprovodu na ramenim u greblje do greba. 

'nako mrtvo tilo su s mukom uspili spušćat u greb. Obično bi niko od muški' sašo u greb i prifatio mrt'aca pa ga polako poleg'o na zemlju u greb. Kako su oko donjog dila greba uspravno bile stavljene ploče na koje su opet išle kamene ploče koje su poklapale mrt'aca da na njega ne pada zemlja, oni čovik šta bi prifaćo mrt'aca bi se raskoračio i staj'o na tizim pločama okolo kako bi lakšnje smistijo mrt'aca. 

Kad je sve bilo gotovo sa smišćanjem mrt'aca u greb, taj čovik počme prifaćat one kamene ploče šta su tribale poklapat mrt'aca. Jedva se on jadan tako raskoračen održav'o da ne pa'ne. I taman kad je pružijo ruke i tijo uzet ploču, noga mu se, k'o za vraga, oklizne sa onizi ploča šta je na njizim staj'o, i on, da ne bi pao po mrt'acu, tom nogom stane na mrt'aca. Svi okolo su čuli kako je neko iz greba pr'no. Je li pr'no mrt'ac ili oni šta ga je prifaćo i namišćo u grebu nije se znalo. 

Tako je narod, more bit', da ne sramoti onog šta se oklizno, prič'o da je prn'o mrt'ac. 

Aj' ti sad viruj.