zagoricani.com

Kosci su kosili toga dana naše Doline. Ne znam koliko ih je točno bilo, ali desetak sigurno je. Ja, u to vrijeme već klapac, još uvijek sam čuvao janjce. Tako je bilo i toga dana. Cijelo vrijeme koje sam toga prijepodneva proveo uz janjce, razmišljao sam o tome kako bi bilo dobro da sam s koscima. Makar da im i vodu nosim, što sam inače najviše mrzio, ne bi mi bilo teško, samo da sam s njima.

Kad je zagrijalo, dotjerao ja janjce kući u hlad. Misao na kosce nije mi izlazila iz glave. Što god radio ili mislio, bili su kosci. Mami sam rekao kako bih ja išao u Doline na što mi je zaprijetila da ni ne pomišljam. Jer treba opet janjce popodne čuvat. 

Hodao sam oko kuće, vrtio se tamo-vamo i najednom donio odluku. Idem. Idem ja gore pa što bude. Nisam mami ništa rekao. Jer da sam joj rekao sigurno me ne bi pustila a što mi je dala do znanja kad sam je pitao. 

Bez obzira na ljetnu vrućinu i žegu, žurio sam kao bez duše samo da što prije stignem gore. Bio sam presretan kada sam s Korita dolje u dolinama ugledao kosce kako skladno kose. čim sam se spustio do livade, ugleda me nevista Jela. Stajala je pokraj kola što su bila u hladovini velikoga glogova trna. Očekivao sam kako će dići galamu što sam nenajavljen došao. Jer pravo starijih je bilo da galame na mlađe i kada za to nema pravoga razloga. Ali, začudo nije galamila.

Potiho da kosci, iako nisu bili blizu, ne bi čuli, veli ona meni: „Baš dobro što si doš'o. Sam Bog te posl'o. Moraš odma' kući.“

Mene obli hladan znoj. Nije meni bilo mrsko nazad kući ali me mučila pomisao tko će materi na oči. Jer sigurno već zna da sam pobjegao na livodu.

„Pa, jadna tek sam doš'o“ – zavapim.

„Šta ti je? Moraš. Ne znam oću li imat' dosta rane za ručak. Moraš ić' kući i reć' mami da skuva nešto i to donit vamo. Ajde bolan. Moraš odma ić'. Sa' će ručak.“ molećivo mi reče.

Što sam mogao? Bila bi sramota kada hrane za kosce ne bi bilo dovoljno, pa sam svjestan svega odlučio poći. 

Kako je s koscima bio Štefan, moje stričevke Ivke muž, oni su radili u Njemačkoj a stanovali su inače u Banjaluci, sa svojom folcikom, ponudi se on, kad je čuo da bi ja trebao ići po ručak, kako će me on odvesti autom. Inače nitko od kosaca pa ni Štefan nije znao da možda hrane za ručak neće biti dovoljno. 

I tako krenemo po ručak. Dok smo polako puzali po jarugama, ledini i putu prema kući, mene je stalno proganjala misao kako će mama reagirati kada me ugleda a pogotovo što ona niti ne zna da mi idemo po ručak koji ona nije ni pripremila.

Dođemo mi u selo. Štefan odmah, još ni iz auta nije izašao, kad je ugledao mamu pred kućom povikne joj: “Strina, je li gotov ručak?“ 

Mama je mislila da se on šali. Vrlo brzo je shvatila kako tome nije tako jer sam joj ja sa sigurne udaljenosti rekao o čemu se radi. Izgalami se ona na mene kao da sam ja tome kriv i zaprijeti mi kako će mi „dat po Bogu“ što sam pobjegao na livodu. Zbog kuhanja juhe i pite nije imala vremena misliti na mene. Kasnije ju je uja popustila pa je sve zaboravila.

Ima Boga. Ja sam morao u autu držati lonac s juhom da se ne ljulja pa sam tako zasluženo ipak završio na livodi s koscima. I to do mraka. 

Tko je čuvao janjce tog popodneva nisam upamtio.