Neću luster!
Autor Milan Krišto
Subota, 20 Ožujak 2010 22:32
Bilo je to še'set i neke. Tad sam more bit im'o četri-pet godina. Ne sićam se dobro koja je godina bila, samo znadem da je selo tada dobilo struju. O struji se u selu pričalo naveliko. Svi su jedvo čekali ka' će prve sijalice zasvitlit po kućom. Cilo to vrime nepoznati ljudi po kućom u selu su provlačili žice, kopali rupe na zidovim lastavica, stavljali u nji' neka železa i civi, vukli žice i vezali i' na te železne civi.
Stanovali smo u našoj staroj kući. Jednog dana doš'o je taj niki nepoznat čovik i kren'o nešto kopat po perdi. Stavlj'o je neke tanke civi pa u nji uvlačijo neke crvene žice. Iz šiše na sredini sobe virila je ista ta žica. Poslim je stavijo, kasnije smo to zvali, šteker na zid. Š njim se palilo svitlo. Od cile kuće, svitlo je bilo samo u sidetijoj sobi.
U isto vrime, kad se pričalo da će u selo doć struja, mama je valjda kako bi pokazala drugim u selu, u Livnu kupila neki zelenkasti luster. Sličio je na loptu samo što je bijo od stakla. Ne znam zašto, ja sam, čim sam vidijo kako će taj čovik obisit luster gori za šišu, počeo plakat i govorit: „Neću luster! Neću luster!“
Kol'ko su se svi u kući zabrinili što sam plak'o najbolje govori to što se ni'ko na moj vapaj nije osvrćo. Plak'o ili ne plak'o luster je završijo na šiši. Kad su upalili svitlo, svi su, osim mene, bili radosni i sritni. Ja sam uporno plak'o i vik'o: „Neću luster!“
Nisu me slušali, nego mi je ne'ko od nji' pripritijo da će me oni tuđi čovik odnit ako ne pristanem revat ko magare.
Taman kada sam ja prist'o, kako su rekli revat, oni čovik šta je radijo struju samo što je popijo kavu i rakiju, nije ni otiš'o iz kuće, a luster sa šiše pa'ne ravno na podove i razbije se u komadiće. Iz čista mira.
Možda ga je ne'ko urek'o? 'ko zna?
Bookmark
Email This
Hits: 14207
Komentari (0)
Napišite komentar
| < « | » > |
|---|
Još dop...
© by zagoricani.com