čUPALJE
Autor Milan Krišto
Srijeda, 05 Ožujak 2008 22:32
Bilo je to negdje početkom sedamdesetih godina prošlog stoljeća. Imao sam tada desetak-dvanaest godina i u sjećanju mi je ostalo sljedeće:
Moja dinica Gojka pozvala je seoske cure na čupanje vune. Sićam se, te je večeri bilo lipo vrime. Toplo je bilo i misečina je bila. Radilo se virovatno o kasnoj jeseni. U njezinoj kući se navečer okupilo puno naši´ cura iz sela jer i´ je dinica pozvala da joj pomognu čupat vunu što je litos prala i sušila na Vrbovniku. Koje su to cure bile najbolje govori činjenica da su imale u to vrime između petn´est i osamn´est godina. Bile su to: moja sestra Dražena, Ola Božurkova, Mira Kelovina, Jela Marka Nikina, možda Fila, Dragica ili Ola Bibina, Ruža moje strine Perkuše, virovatno još neke od cura. Znam da i´ je bila puna sidetija soba. Sidetija soba je bila otprilike tri sa tri i po´ metra. U njoj je bio kredenac, astal, nekol´ko štokrla, klupa, sećija i šporet onaj bosanac. Tol´ka čeljad. Tol´ke stvari. Di je to sve stalo i sada se pitam? A stalo je.
čim su se cure skupile u kući, dinica im je donila vunu i počelo je čupanje. Puno priče, šale dobacivanja i čupanje je polako prolazilo. Nove žake s nečupanom vunom su svako malo donašane u sobicu, a one s iščupanom su nošene u spavaću sobu. Sve to vrime momci su povirivali na vrata, ulazili među cure, sidali među nji´ i kao đoja pomagali im čupat vunu. Bilo je tu puno smija, šale, stidljivi´ pogleda. Otimali su vunu curama iz ruku i bacali je po njima. Nije bilo ništa čudno kad bi ne´ko od nji´ završio na podovim punim vune pa su ga morali tribit od silni´ dlaka. Nisu tu bili samo momci iz našeg sela nego i iz drugi´ sela, jer inače ne bi bilo naormalno da nema momaka sa strane. Ne bi bilo ni zanimljivo, posebice curama. Naši momci su im inače išli na živce i nisu i´ baš podnosile. (A uglavnom su se za naše momke udavale).
Toplina šporeta na kojem je vrila voda za kavu ispunjavala je sobicu. Kava je svima ponuđena i svi su jedva dočekali da je popiju. Pila se od želje, a bila je i posebna prilika - čupalje. Inače se na silima nije nudila momcima kava. Vatra se morala naložit da bi se kava skuvala i da bi se mogla ispeć pita. A pita se pekla za paočkaru.
Dinica sva zblanuta gužvom morala je pripremat paočkaru. Prostora malo. Kud god krene ne´ko smeta. Razvijala je pitu kumpirušu za čupalje. Jer je nakon završenog čupanja trebalo sve cure počastit večarom. Ipak je to bio velik pos´o. I momci su tobože pomagali dinici. U stvari više su joj smetali da bi na sebe skrenili pažnju cura nego što je od nji´ imala koristi.
Oni su upravo čekali tu večeru. Kol´ko god su se okupili zbog cura ipak su se više okupili zbog paočkare. Jer paočkaru se uvik maji nastojalo ukrast i u tome su uglavnom uspivali. Ritke maje su uspile sačuvati pitu, meso, pečene kumpire i drugo što bi spremile za paočkaru od momaka. Nisu oni imali osićaja prema gladnim curama. Važno im je bilo samo ukrast paočkaru i malo se pokripit š njom. Jer, nije svakom kod kuće bilo za po´ist što je ´tijo nego što se imalo. A slabo se imalo.
Dok je baba Veluša odavno otišla u sobicu spavat, dinica je ložila vatru u šporetu i stavila tepsiju s pitom da se peče. Dok su cure čupale vunu, momci su se komešali, sašapćavali i pravili planove kako i kada ukrast pitu. Nije bilo lako ocinit kada ukrast. Jerbo pita je morala bit pečena. Kakva korist ako ukradu napola pečenu pitu?
Prije nego su svi došli u kuću, dinica je ispekla meso i stavila ga na prozor u sobici di je spavala baba Veluša kako bi lakše mogla pripremit pitu a i kako bi bila sigurna da ga neće momci ukrast. Prozor je malo oškrinila da se meso more ´ladit.
Večer je polako prolazila, čupanje vune se primicalo kraju. Zadnje žake vune su se praznile. Miris pite kumpiruše što se pekla u šporetu ispunjav´o je sobicu. Momci su postajali sve glasniji i sve više su navaljivali u sobu kako bi tobože curama štogod dobacili. Jedan je sidijo kraj šporeta k´o da vodi računa da se vatra ne ugasi i k´o da pita ne bi zagorila. Povremeno je poviriv´o u pekaru i naglas govorijo da je okren´o pitu. Samo je dav´o signale je li pita pečena ili se još triba peć.
U jednom trenutku, dok su cure sklanjale poslidnje bičeve vune, mele podove i iznosile pune žake iščupane vune, ne´ko je ugasijo svitlo. Bijo je to znak da pite više nema u pekari. I baš bidne tako. Nakon samo par trenutaka, ne´ko je upalijo svitlo. Razočaranju dinice i cura nije bilo kraja. Pekara šporeta je bila otvorena i prazna. Ost´o je samo miris pite što je ispunjav´o sobu. Ni ćua ni glasa od momaka se nije čulo. Nestali su i oni i pita. Samo je Mijo, držeći jezik stisnut zubima, vrtio glavom i nešto k´o psov´o. Nije virov´o ni on da su odnili pitu, a rekli su mu da je neće ukrast. To su njegovi alijaši. Slagali su mu. To se vidilo po njemu ´nako ljutom.
Dinica je k´o bila nesritna što cure ostadoše bez pite, pa je psovala i k´vragu poslala momke. Samo da tepsiju ne obiju i da je vrate – govorila je. Ona je znala da će pitu teško sačuvat od momaka i krađe. Zato je meso ispekla i pripremila za svaki slučaj ranije. Dok su joj cure pomagale postavit astal, ona je unišla u sobicu di je spavala baba Veluša i tek tada počela ozbiljno psovat i grdit na pasja kola momke. Ukrali su i meso, bezobraznici jedni. Dabogda im prisilo - govorila je na sav glas vidno uzrujana. Samo da tanjir ne razbiju, đavli jedni.
Sitila se drvenog sanduka babe Veluše. U njemu je bila čajna kobasica. Znala je da će se baba ljutit kada vidi da je rizala kobasicu. Ali šta je mogla, morala je curama dat večeru. Kad su cure vidile što im je dinica donila za paočkaru, nisu žalile za pitom. Ipak, čajne kobasice nisu jile svaki dan.
U kući dinice Gojke živili su ona i naravno moj daidža Pere (on je radio godinama u Njemačkoj), nji´ov sin Mijo (Zečina), nji´ova ćer pok. Dražena ( Luca smo je zvali, koju je grom ubio potkraj sedamdesetih iznad Parapeta dok je sa strinom Perkušom i mojom sestrom Draženom čuvala blago) i njena mama Anica, baba Veluša smo je zvali, koja je tadan imala priko sedamdeset godina.
Baba Veluša je primala belgijsku mirovinu. U to vrime je uvik, kada bi dobila mirovinu, zadužila nekog ´ko bi iš´o u Livno da joj kupi par čajne kobasice koju je čuvala u drvenom sanduku od kojeg je samo ona imala ključ. Sićam se taj ključ je uvik visio na špagi ispod pregače zajedno sa nožićem što se zvao šklopac, korice kojeg su bile od rogova. Znala je povremeno, kada je bila raspoložena nama dici odrizat po komadić čajne da nas nagradi ako smo joj nešto pomogli. Inače baba Veluša je radila uglavnom sve poslove i muške i ženske. Nije joj bio nikakav problem skovat lisu, jasle, kočak, žlibu iz koje su sol lizale ovce, napravit tralje, korito za krmad ´ranit. Bila je jedina koja je u ona naša tri sela izrađivala opanke oputaše, potšivala gumom šlafice, pravila oputu. Imala je sav alat za to, čavalduze, zumbala, drvene kalupe za opanke.
NASTAVAK >>>
POJAŠNJENJA ZA NEKE RIJEčI:
alijaši – prijatelji, lole
astal – stol
čavalduz – velika igla za ručno šivanje dušeka
čeljad – ukućani
ćua- mirisa
dinica – ujna
daidža – ujak
jerbo – jer
kao đoja – kao tobože
kočak – tor za životinje, obor
krme – svinjče
lisa – vrata tora, obora
maja – kuharica
oputa – špaga od ovčje kože
paočkara – kasna večera za čupalje
pekara – rerna – pećnica
sećija – kauč
sidetija soba – dnevna soba
šklopac – sklopivi nožić sa drškama od rogova
šlafice – terluci – priglavci
štokrla – hoklica, stolica
tralje – tezgere – troge – nosiljke za teret u dvoje, obično za stajski gnoj sa ručkama
zumbala – alat za probijanje rupa u koži, gumi, tekstilu (poput kirnera)
zblanuta – smetena, panična
žake – vreće
žliba – valov za hranu, žito ili sol za životinje
| < « | » > |
|---|
Još dop...
© by zagoricani.com