zagoricani.com

Igre s dicom i dičije igre

Autor Drago Mihaljević Četvrtak, 02 Srpanj 2009 10:50

Sve do druge polovice šesdesetih godina ritko koje dite rođeno je u bolnici. Dica su se rađala u kući uz pomoć seoski žena. Nije bilo pampersica nego su povijana u povoje od vune. Dite bi se u povoje umotalo od ramena do stopala. (Takav način povijanja dice nije bijo samo kod nas nego i u nekih drugi naroda pa je, više se ne sićam koji znanstvenik, rek'o da Rusi, zbog toga, imaju manijačno-depresivni karakter. Imamo li ga i mi koji smo se tako povijani).

Dica su ligana u bešiku sa slamnatom podlogom. Radi lakšeg uspavljivanja, dok bi prele ili plele, naše žene bi nogom ljuljalje dicu u bešici uz jednolično pričanje, molitvu ili pivanje različitih uspavanki.

          Prije nego što bi pro'odala dica su se stavljala u stalak u kojem bi provodila dosta vrimena. Stalak je drvena naprava s  obručem na vr'u u koji bi dite bilo stavljeno tako da mu taj obruč dofaća do ispod puze i drži ga u uspravnom položaju. Kad bi dite malo podraslo i mišići mu ojačali stavljalo bi se u napravu sličnu stalku, koja se zvala odovica. Za razliku od stalka odovica nema dna, pa je dite nogama stajalo na podu pa je gurajući odavicu moralo koracati i tako pravilo prve korake po sobi, dok je u stalku moglo stajati samo na jednom mistu. U odovici dite bi se pripremalo da, nešto kasnije, more dubiti (stajati) bez ikakva oslonca.

          Kad bi dite moglo samostalno stajati na mistu (dubiti) to je bijo zanak da će uskoro pro'odati, a kako bi ga se „natiralo“ da što prije pro'oda oko njega, na rastojanju od nekoliko koračića, stali bi njegovi ukućani s raširenim rukama potičući ga da se pusti i krene prema njima. Najsretniji bi bio onaj za koga se dite odlučilo i svoje prve korake načinilo kako bi baš do njega došlo.

          Kad bi dite progovorilo i već dobro razaznavalo sve oko sebe, drugi su se s njim zabavljali i tako da bi ispruživši svoj kažiprst poticali ga da i ono ispruži svoj kako bi im se prsti dotaknuli. Izgovaranje fraze „Mir, mir – babin pir!“ dite bi tad razdragano proživljavalo.   
          Malo veća dica uživala bi kad bi se netko od ukućana počeo š njima zabavljati oponašajući sijanje brašna. Glava diteta lagano bi se, k'o sito, u jednoličnom ritmu klatila među dlanovima odrasle osobe koja bi pivala:

„Sije baba brašno, nemam dide našto,

prodaj dide kobilu, kupi babi koprnu,

prodaj dide gaće, kupi babi naćve,

prodaj dide nita, kupi babi sita“

Dok bi na kolinu cupkali dite, pivali bi mu:

„Cinci-rinci napolje, vuk ti nanu zakolje,

ne dam, vuče, nane, nana mi je draga.

Jedan mi je kolač dala, drugi mi je zaprećala,

a treći mi obećala“

Plačljiva bi se dica podraživala pivajući:

„Revi, revi magare, sutra ćemo u bare,

i u Banju Luku di se di se dica tuku.

Zakla baba junicu, dade Donki guzicu

 guzno crivo, da mu nije krivo“

Dica bi jedno drugo „podraživala“ potaknuta i njijovim imenom:

„Luka izijo vuka i dva ovna i četiri govna“

Vižbanje pravilnog izgovora riči postizalo se nadmetanjem među dicom – koje će brže i pravilnije izgovarati fraze dosta teškog glasovnog sklopa:

„Šupljo klupko šupljoklupko“ ili

„Dva mačka gredom grede: jednom ime kudrac drugom mudrokudrac“ ili

„Prst u tikvu, prst u pitu“ ili

„Ja prođo priko priko prikača“ ili

„Osta konj pod pogodbom“ …

Nadmetala su se i u izgovaranju fraza nadušak (u jednom dahu). Tribalo je, npr. izgovarati:

„Jedna para pipara, dvi pare pipare, tri pare pipare…“

Kad bi u promaliće dica pravila piskove od kore drveta, da bi lakše skinula koru, pivala su:

„Odskoč kora od javora, slasna si, masna si,

pečena si, varena si,

ako ti ne o'skočiš ja ću tebe starcu dati,

starac će te naložiti“

           
Svoju bi spretnost dica pokazivala i u različitim zajedničkim igrama: gonje, sakrive, slipice, u bacanju škrilje.

            U igri  g o nj e  pravilo je bilo jednostavno: za početak se odabere jedan od igrača da pokuša ufatiti (dotaknuti ga) bilo kojeg suigrača. Svi se trude da mu izmaknu. Kad on ipak uspije nekog dofatiti, oslobođen je i njegovu ulogu priuzima taj i on sad gona ostale. Igra traje dok se dica ne umore i ne zasite.

            Za igru  s a k r i v e  tribalo je odabrati misto di ima pogodni zaklona za sakrivanje (najčešće se to igralo oko kuća). Odabere se neko misto (kamen, stablo, ćoša kuće) pored kojega stoji onaj koga se izabere da zatvoreni očiju broji do 20  (30, 50 ili kako se već zdogovore). Za to vrime ostali se sakriju, a on ili ona idu u potragu da ji otkriju. čim nekoga nađe (otkrije), izgovarajući njegovo ime, rekne: „Gotov si!“ i leti da prije otkrivenog stigne do mista di je brojio. Uspije li, nastavlja traganje za ostalim.

            S l i p i c e se igralo se u omeđenom prostoru. Nekom brojalicom (en-ten-tini) određivalo se koje će dite s povezom na očima pokušati ufatiti bilo koga od suigrača. Naravno, svatko što more vištije nastoji da ne bude ufaćen. No i kad nekoga ufati, tragač još svoju zadaću nije obavijo dok, pipajući ufaćenog, ne otkrije o kome je rič i ne kaže njegovo ime. Tad ufaćenom stavljaju povez na oči i igra su nastavlja. Posebno je uživanje dici bilo igrati tu igru u ovčijem toru kad bi se na napor (utabani ovčiji brabonjci) ujesen stavilo šušnja (suvo opalo lišće).

            Š k r i lj e su se dica rado igrala tj. nadmetala se u bacanju kamene pločice (škrilje). Svatko bi sebi odabr'o najpodesniju škrilju i nastojao je baciti što dalje more. To nadmetanje, kao i većina drugi igara, imalo je i svoju praktičnu svr'u. Svako je dite bilo i čoban, pa mu je spretnost u bacanju škrilja dobro došla kad bi tribalo neposlušne ovce ili krave zaustavit da ne iđu u tuđu šćetu ili tamo kuda ne triba. Sićam se da smo nekada išli u Krmenjaču kako bismo bacali škrilje koje su bile duguljaste i koje su zujile kada ji se baci svom snagom niz brdo.

< «		» >