zagoricani.com

Zavalio snig cilo selo. Svagdi ga je bilo. Pogotovo što je bura puvala cilu noć i cili dan pa je nanila snig ispod kuća i zidova da se selo nije moglo pripoznat. Neke kuće su jedva virile iz smetova. Neki zidova i trapova  nije bilo. Nije se vidilo đubreluke na mistim di su inače bili. Sve je zavalio snig.

Nije prošo ni jedan dan kako je nevrime popustilo nit su ljudi pravo stigli očistit snig oko kuća i pojeta, kad u selo sa Glavice banu Jure sa svojim varburgom – karavanom. Plivalo je auto po smetovim i snigu i osvajalo seosku cestu. Vozač se borio s volanom i uporno ga okrićo livo-desno a zadnji kraj auta se ko zmija stalno zanosio, čas amo čas tamo. 

Svi su se u selu čudom čudili kako je on mog'o s Borove glave sać autom kad je sve zatrp'o snig. Valjda sritan što je to uspio, Jure je veselo mavo iz auta svima, zadovoljan što auto ne zapada u snig kao da je svima želio dokazati svoju 'rabrost. 

Drž nedaj prođe on tako skros do krstanušića đubreluka. Ostalo mu još samo proć do dadine kuće di je bio najveći smet. Zaletijo on auto prema smetu kako bi ga probijo. Auto je pojurijo i svom silom se zabijo u silni snig i tamo zast'o. Motor je brujio. Točkovi se vrtili i nisu se vidili od sniga. Jure je uporno davo gas ali se auto nije mrd'o ni centa. Nije mog'o ni naprid ni nazad. Vidilo se kako se auto popeo na snig i ne dofaća zemlju.

Nas nekoliko, radoznali šta će bit s autom, najprvo smo  stojali sa strane i gledali. Kako se auto nije moglo pomaknit, prišli smo i probali ga gurat. Kolko god smo upirali, auto nije ni zere mrdnijo samo je šlajdralo. Kad je Jure vidijo da tako neće moć iz sniga, ugasijo je motor, nekako se izvuk'o iz auta na snig i počeo psovat. Spominjo je sve bogove, majke božije, svece, snig, zimu, selo. Spominj'o auto i ko ga napravi. 

Tražio je lopatu. Neko od nas skokne do dadinog podruma i donese lopatu. Ljut što je zap'o u snig, počme otkopavat oko točkova. Svo to vrime mi smo stojali i gledali šta se događa i uživali slušajuć ga kako beštima i romza. Kopo je kod jednog točka pa kod drugog. Malo kod praga, malo kod branika, malo naprid pa malo nazad. Ulazijo u auto, dav'o gas, izlazijo pa opet lopatom kop'o. Cilo vrime je suturmu cilu bac'o na snig i vrime.

Kad mu je dosadilo silno kopanje sniga, okrene se nama i veli: „A šta vi čekate što ne uzmete lopate i ne kopate.“

Neko od nas u šali dobaci: „Jure, najbolje bi bilo da ga ostavimo tude dok snig ne okopni.“

Kad je to čuo, Jure je tek tad i još glasnije počeo novu suturmu,  beštimke i kritike na nas što smo mu to dobacili. U jednom trenutku je zama'n'o lopatom prema nama i potro nas da ne gledamo kako se on muči. 

Nismo ga mogli gledat, pa smo mu pritekli u pomoć i podosta se namučili dok smo otkopali auto. Nije više psov'o. Drago mu je bilo što smo mu ipak pomogli. Šala što smo mu je uputili bila je samo šala. 

Te noći Jure nije iš'o na Borovu glavu. Zanoćio je u selu.