zagoricani.com

Na tisuću i devet stotina

Šezdeset i treća je godina.

Bože mili, na daru ti fala

Kad se sjetim od maleni’ dana,

Cijeli život prođe me u jadu

Sve u muki i teškome radu.

Proš’o pješke brda i doline,

Slovenačke visoke planine.

Vlakom prođe na tisuću milja,

U mnogim sam barakam pribiva,

Al’ ostari, jako mi je žavo,

Da mi niko ne bi vjerovao.

Sad se, braćo, nalazim na radu

U Siegenu, u njemačkom gradu.

Ljuta zima zlo i naopako,

Zahladilo, dušo, srce jako,

Ne pamti je ni otac ni majka,

Nit’ sinovi, niti mlada snajka.

A prozor mi okrenut na prugu

Na tisuće kilometre dugu:

Jedna vodi prema Luksemburgu,

Druga vodi na more Hamburgu.

Ja posmatram njemačke vagune

Svake robe i bogatstva pune.

A ja ovdje ležim u baraki

Kad je kiša, na mene prokapi,

Ali sreća šlektvetar se plaća

Da tog nije ostašmo bez gaća.

Primam dnevno po devet maraka,

U baraki od jutra do maraka.

Led veliki trijest ispod nule,

Svi se Njemci zavili ko bule.

Svaka kuća auto imade

Pa odleti kud ga volja pade.

Mi radnici u baraki sami,

Neće niko da poviri k nami,

Pa se meni dosadilo biše,

Uze pero da se nešto piše.

Omladini opisat bi’ htio

Kroz svoj život što sam zapamtijo.

Ko se ovog bude pridržavat,

U životu neće postradavat.

Uvoj pjesmi oprezan ću biti,

Trebam mnogo s njom obuvatiti.

Slušajte me, mlađarijo mila,

Jer je pjesma poučnoga stila.

Sad pomalo započet bi’ ’tijo

Da opišem što sam naumijo,

Da spomenem čovjeka najprija,

Siromaka kao što sam i ja,

Da se bori u životu svome,

Da se vješto odupre drugome.

To sad odma treba spomenuti

Nije lako radniku živjeti,

Di god dođeš moraš novi biti

I utisak dobar ostaviti.

Ja to znadem priko svoji' leđa,

Od umora košulja me vrijeđa.

Trijest godin’ radim na obnovi

Di god dođem, moram biti novi.

Samo radit’ nije, braćo, dosta

Druga briga još te više košta:

Tribaš svoju odgojiti dicu,

I stvorit’ im bolju sutrašnjicu;

Triba temelj dici udariti

Na kojem će život svoj graditi.

Djeca ženska majci pripadaju

Da ji svjesno sprema za udaju,

Kao čovjek koji ima sina

Pa ga goji do petnaest godina

I u njega gleda k’o u Boga

Da bi njega što prije pomoga’.

Uči dite da treba raditi

Jer od rađe trebamo živjeti;

Priča njemu staro davne bajke

Što je čuo od oca i majke.

„Jesi l’ gled’o, moj sinčiću mali,

Kad se meso za večeru vari?

Svi se smiju, veselo gledaju

Jer se dobroj večeri nadaju.

Ili bačvu kad je puna vina?

Oko nje je vesela družina.

Kad nestane svak obisi brke,

Puna kuća nervoze i zbrke.

Ako želiš u kući imati,

Trebaš, sine, radit’ i čuvati

Jer ti stara poslovica kaže

Da linome ni Bog ne pomaže.

Gledaj, sine, puno mladi’ ljudi

I njihova budućnost me čudi,

Mnogi od nas ne žele raditi,

A ’tjeli bi gospodski živjeti,

Pa me čudi kako će živiti,

Kakva će im familija biti.

Al’ da vidiš žalosti još veće

Mnogi kažu da nemaju sreće.

Ali ja vam ovo pravo kažem

Jer namjere nemam da vam lažem:

Puno ljudi ima sreću istu,

Ali pamet nema svaki čistu

Da zna svoje ukloniti mane,

Svjesno svoje koristiti dane,

Pa koristit’ sudbinu u radu

S tim ćeš svakom odoljeti jadu,

Da te netko na zlo ne navede

I u loše društvo ne uvede,

Niti društvo a niti parada

Da ti nije milije od rada.

A u društvu svugdje pošten budi

Da ti ne bi zamjerili ljudi.

U potrebi kod ljudi ćeš naći

I nezgode svoje zaobaći.

Čovjek budi, sine moja nado,

To od tebe očekujem rado.“

Još ga uči pošten treba biti,

Treba ljudski na svitu živiti;

Pokazuje uputstvo od rađe

Da se bolje u životu snađe.

Uto prođu neke godinice,

Dođe momku poziv u vojnice.

Opet otac daje naređenje:

„Tiš u vojsku, Bog ti u pomoći,

Jedva čekam kad ćeš kući doći.

Ja sam tebe u jadu gojijo,

Svoj bi život za te prigorijo,

Dosta jada podnijo i muke

Dok su tvoje ojačale ruke.

Trebaš, sine, dobar vojnik biti

Narodu se svome odužiti.

Dobro brani domovinu svoju

Sad u miru i u ljutom boju.

Djedi naši braniti je znaše

Pa je nama na čuvanje daše.

Tvoja zemlja rođena je ova

Puna groblja naši’ pradjedova.

Stipe i Peputa na njemačkom gradilištu (baušteli) 1965. godine.

Pazi zdravlje i dužnosti svoje,

Nemoj riječi zaboravit moje,

Stećeš ime dobroga vojnika,

Dobar budi, to je tvoja dika.“

Tako prođe dvije godinice,

Mlad se momak vrati iz vojnice.

Kad je otac sina ugledao,

Od radosti biše zaplakao,

Pa ga ljubi i za zdravlje pita:

„Bogu fala, moja jelo vita,

Kad mi dođe i odsluži svoje,

Veselo je sada srce moje.

Sad si, sine, vojsku odslužijo

I svoje se dužnosti rišijo;

Sad ti dajem novo naređenje

Pazi, sine, sve moje veselje,

Sad dolazi, sine, tvoja ura,

Ti ćeš ići na silo kod cura,

Pa uskoro ti ćeš se ženiti,

Prirodi se treba odužiti.

Dobro pazi što ti tata reče

Da te vruće gvožđe na opeče.

Ženidba je vrlo važan posa’,

A opasan k’o trnje za bosa,

Dobro pazi s kim ćeš imat’ posla

Jer je mladost k’o na listu rosa.

Kad zaprosiš za sebe djevojku,

Što se tebi sviđa kao momku,

Trebaš dobro da joj paziš majku

Kakoj ona živila u braku;

Kakva joj je prošlost i rodbina

Da te loša ne zgodi sudbina.

Pa se sa njom lipo razgovaraj,

Onda njojzi naređenja davaj,

Sve joj kaži kako sam ti reka’

Da je dužnost domaćice čeka,

Da će morat’ trpjeti, raditi,

Da je teško na svitu živiti.

Kao prava i poštena žena

Treba tvoja vršit’ naređenja,

radit’, čuvat’ siromaštvo svoje

i poštivat’ roditelje tvoje.

Ako bude čestita djevojka,

Ona svjesno razumiće momka

Koji sa njom razgovara mudro,

S kojim neće nastradati ludo.

Ako li me ne poslušaš, sine,

Pečene ćeš gutat’ duvakinje,

Još ti mogu u grlu zastati

Ni doktur ji neće iščupati;

Da ti bena ne raskopa kuću

I razdvoji našu ljubav vruću.

Dok je vakta, dobro sine pazi

Jer popodne sunce ne izlazi.

Kada curi naređenje čitaš,

Tribaš na njeg odgovor da pitaš.

Ocjeni joj karakter i znanje

Tek je onda vodi na vjenčanje.

Sad me, sine, tribaš poslušati

Što ću tebi ovo sad kazati:

Što no iđe kao zauzdana,

Po obrazim’ sva napiturana,

Ti se čuvaj, žalosna ti nana,

Ta najvoli kad je ona sama;

Kad s’ udaju ništa ne valjaju,

Neg’ svoj obraz brzo okaljaju,

Osobito kad porodi dicu

S njom ćeš tešku trpjeti groznicu,

Jer groznici ljudi nađu lijeka,

Ona će te mučiti do vijeka;

Neš je moći sminit’ ni prodati,

A nit’ sobom od srama vodati.

Stipe Mihaljević-Zuber, fotografija snimljena 21. srpnja 1970. godine.

A u kući, da je Bog sačuva,

Ne zna ljudski da ispeče kruva.

I još gore ako nekud ode,

Nema ti je ljetni dan do podne,

U putu je sretne kakva kuma,

Ćakulaju koda piju ruma,

Il’ onaka il’ gora nek ona

K’o da zvone s katedrale zvona,

S njome priča po tri-čet’ri sata,

Kućna su joj zatvorena vrata.

Kruv se kvasi, prišo priko suda,

Ona luta isto bena luda.

Prpa jarku kod svoga kamina,

Privrnuta ’rana kod gudina.

Jadna dica plaču joj prid kućom,

Spiljali se jadni vodom vrućom.

U podrumu riče gladna krava,

Nju po selu nosa crni đava.

’Oda, luta, gleda tuđi posa’,

A dica joj i gola i bosa.

Izgledaju dica kao roblje,

Ispred kuće kao mrtvo groblje.

Od ovakvi’ pripazi se, sine,

Jer ji danas ima na stotine.

Ima, sine, i uredni’ cura

Koje znaju što je to kultura,

Od poštena koljena i majke

Koje nisu zle i naopake.“

Dobro majka svoju ’ćerku uči

Da se manje u životu muči,

Pa joj svjesno naređenje daje

Prije nego svoju ’ćer udaje:

„Ćeri moja, ti ćeš se udati,

Nemoj svoju majku obrukati.

Pazi, dite, obraz i poštenje,

Majke svoje pamti naređenje,

Svoga muža poštuj roditelje,

Oni tebe čekaju od želje;

Oni tebi kupuju i grade,

Cili život muče se i rade,

Da njijovoj dici bolje bude,

Da sličite na uredne ljude.

Dobro pazi što te uči mama:

Ranom zorom da si na nogama,

Radi, čuvaj i svoj pazi posa’

Pa neš biti ni gladna ni bosa.

Biće, ’ćeri, i sriće i para,

Blagoslova Božijega dara.

Kad ti svane sveta nediljica,

Nema mira prava domaćica.

Drži kuću urednu i čistu

I stvar svaka da ti je na mistu.

U po noći prava domaćica

Mora znati di joj je iglica.

Kuharice fale njeno jelo,

Tebi treba poštenje i djelo.

Nemoj mislit’, moja mila Ruža,

Da ćeš naći ti bez mane muža.

Bez mane se ni rodijo nije,

Bez mane ga ni sunce ne grije.

Sve nezgode treba prebroditi,

Valja svakom znati ugoditi.

Možda muž ti ima težu manu,

Moraš i tu zaliječiti ranu.

Ako pije ili nešto drugo,

Što bi bilo nesreća i ruglo.

I tude se, ’ćeri, triba snaći

I nezgode svoje zaobaći.

Ako misliš muža kritizirat’,

Dobar moment za to moraš birat’.

Pazi, ’ćeti mila moja Ruža,

Nemoj svoga naljutiti muža,

Već uz ljubav moli ga k’o Boga

Da se prođe dila nemiloga;

Obećaj mu da će sretan biti,

U svemu se s tobom ponositi.

On vidjet će tako jednu ženu

Uvjerenu, svjesnu i poštenu,

On će tvoju molbu usvojiti

I svoje će mane ostaviti,

A u kući bi' ćeš svakom mila,

Poletjet ćeš koda imaš krila.

Kao takvu urednu nevjestu

Svi će te poštivat k’o sestru,

Od svakoga primiti ćeš dara

Pa će biti i sreće i para.

Volit će te svekar i svekrva

I u kući ti ćeš postat’ prva,

A za takvu vjeru i junaštvo

Pustiti će tebi gospodarstvo.

Znaj poštivat’ kućne običaje,

Ti ne viči na psa kada laje.

Dočekat ćeš kućne prijatelje,

Svim’ u kući to će biti želje.

Svjesno svoju odgojiti dicu

I stvorit’ jim bolju sutrašnjicu,

Slat u školu, zanat ili rađu

Da se bolje u životu snađu.“

Dobra majka ’vako ’ćerku uči

Da se manje u životu muči.

Al’ na žalost, pobratime mili,

Narod je se pokvario cili,

Ovaki je mala količina

K’o sa četri lista ditelina,

Osobito u našemu kraju

Di je i Bog napustio raju.

„Sad ću one spomenuti, sine,

Kakvi’ danas ima na stotine;

Sad ću drugu temu nastaviti,

Dobro pazi opširan ću biti,

Kako bena uči kukavicu

Da uništi tuđu porodicu.

Njena briga sramota je bila

Što će oca rastavit’ od sina

I razdvojit’ dva brata rođena

Na jednome krilu odgojena.

Jadnog svekra bacit’ u nezgodu

Da mu nema ’ko doniti vodu.

Bijo sebi odgojio sina,

Slavilo ga selo i družina,

Oženi se, nađe kukavicu

Pa odjednom pade u groznicu.

Jadni stari naš’o se u jadu,

Roni suze niz sijedu bradu.

Peputa, Stipe i Bariša na gradilištu u Gerlingenu 1971. godine.

Plug i brana ljeti zahrđani

S čim je stari rukov’o do lani.

Zavadi mu nevista sinove

Da smakoše kola i volove,

Sad se žali nestade mu stare,

Proda konja pa kupi magare.

Sad se stidi izać’ na ulice

I pogledat’ ljudima u lice.

Sve učini ta prokleta žena

Nesretnoga roda i plemena.“

Sada, sine, gledaj pripaziti

Ovu temu što ću nastaviti:

„Goji bena kukavicu ’ćerku

I poji je kao divlju zvjerku.

Ona spava do jedan’est sati,

Prid kućom se ne smiš nakašljati.

A sinovi stalno su po svitu,

A žene im ’odaju po cvitu,

Od rada se jadni iskrivili,

Ni za Božić kući nisu bili.

A ni jedan nema šta obući,

Po kući im možeš draču vući.

Nit’imaju pare nit’ dinara

Sve je bena potrošila stara

Oko ’ćeri i oko ormara

Pa joj tako ponestalo para.

Svukud stara po selu se fali

Da je ’ćeri kupila sve stvari.

Stara leta, pripovida svuda

K’o vučica kad okoti – luda,

Ovce kolje i noću i danu

Svojim mladim osigurat’ ’ranu.

Ide putem pa je stoji vika:

,Udaje se moja mila dika;

Udaje se moja mila Ruža,

Ja joj volim nek sina i muža!‘

Jadni stari crnji je nek tava

Pa pomišlja nek je nosi đava.

On ne žali ni troška ni truda

Jer pomišlja kad se đavo uda,

Možda će se smirit’ stara luda.

Gledajući što po kući rade

Pa ga jadnog tada stane vika,

Al’ ga stara brzo zašutika:

,Šuti, beno, nemoj mi smetati

Ni na moje muke pristajati.

Ja ti moram curu udavati

Milijonim nek će nas koštati,

Pa mi nek smo i goli i bosi,

Nema mater – ona neka nosi.

Eto, tvoji sinovi nek rade,

A ja moram curu da udadem.

Ako li me budeš više smeta’,

Stignut će te sudbina prokleta.

Jedne ću te noći ugušiti,

Omrknut ćeš, nećeš osvanuti.‘

Odma stari prekide vikati,

Prekrsti se i ode kopati,

I ponese kapule i kruva,

A njima se friško meso kuva,

Da gotovo bude za užinu

Jer joj cura ne jede slaninu.

Kad se stari sa kopanja vrati,

Obima se ne da mirovati,

Svaka žuri u ložnicu svoju

Da bi tude dočekale zoru.

A kad svanu i sunce ogranu,

Vinuše se s onu drugu stranu;

I još više uz nebo se pope,

Stara tada iz kreveta skokne.

Ona skoči, pomuze kravicu,

Nali mlika od litre šalicu,

U nju stavi tri šake šećera,

I eto ti prekrasna večera.

I od mlika napravi šerbeta

Pa ga nosi ’ćeri do kreveta:

,Ustaj, dušo, jedan’est je sati,

Nije zdravo previše ležati.

Ustani se, moja mila dika,

Nosi mama sa sećerom mlika.

Ovo će ti za život valjati

I ti ćeš se, sinko, udavati

Pa ćeš tamo naći tuđu majku,

Ljutu, strogu, zlu i naopaku,

Ali njojzi nemoj ti ugodit’

Pa ćeš je se prije oslobodit’.

Sad poslušaj, mila moja dika,

Moraš biti tvrđa od čelika.

Kao prvo, mila moja Ruža,

Treba znati koristiti muža.

I najprvo, moj golube mladi,

Zavadi ga u kući s čeljadi

Da te ni’ko ne može viditi

Da se odma’ gledaš odiliti.

Što će tebi tuđi roditelji,

Odili se pa živi po želji.

Ne triba ti ni kuća ni stanje,

Dosta ti je soba za spavanje.

Za ništa se ne triba brinuti

Ni poreza ne tribaš platiti.

Šta te briga, tebi može biti

Kad nestane muž će se misliti.

Zašto da ti zapovida drugi,

Sve što triba kupi u zadrugi.

Dok si cura, pismom ga se sjeti

Da bez njega ne možeš živjeti,

Da ne možeš spavati po noći,

Stalno misliš kad će tebi doći,

Da mu voliš više nego sebi,

Da njeg’ nije da živila ne bi,

Daš mu biti za sreću i diku,

Obećaj mu ljubav preveliku.

Kad se udaš, odma’ preinači

Kao vedro kad se naoblači.

Ne baš odma’, moje oči mile,

Nego kašnje kada pušćeš žile

I provedeš koju godinicu,

Porodiš mu odma’ malu dicu.

Tako moreš nagaziti bandu

Neka jedu ono što imadu.

I tako mu oduzmi komandu

Neka živi u bijedi i jadu.

Sve što misliš srdito mu reci

Pa par dana k materi uteci.

Stipe, Paško, Pere Draginjin i Peputa ispred Holzmannovih baraka.

Ostavi mu ti dicu na vratu,

On će doći i nuditi platu.

Lako ćemo mi skuvati benu,

On će biti na našem terenu.

Na povratak nemoj mu pristati

Dok prid nama ne bude plakati.

Ja ću ga se u’vatit’ k’o baba,

Riči moje neće biti džaba.

Do kraja ga moramo kuvati:

Ja ću lagat’, a ti ćeš plakati;

Ja ću tražit’ nek mi se zakune

Da ne bude među vama bune,

Da te ne smi krivo pogledati,

A kamo li tući i psovati;

Da te ne smi progoniti više,

Ja ću tražit’ da mi se potpiše.

Kad te tako ponovo odvedu,

Slušaj, mala, šećeru i medu,

On će biti miran kao ovce,

Možeš na njem’ sve gonati lonce.

Ti se onda sve žešća pokaži

Nek’ njegova zapovid ne važi.

Neka ti je muž uvik u svitu,

Ti ćeš živit k’o pčela na cvitu.

Jedi i pij k’o pametna žena,

Uvik piši da si mu poštena,

A ti onda snalažljiva budi

Kad ga nema, ima drugi’ ljudi.

Obrati se svome prijatelju,

On će tvoju ispuniti želju.

I turi mu u džep ’iljedarku,

Volit će te bolje nego majku.

Njemu piši da pričaju ljudi

Da on tamo druge žene ljubi.

Da on tebi ne bi rek’o prvi,

Mila ’ćeri, materine krvi,

I zbog toga da si obolila,

Da si triput kod doktura bila;

Zbog njegova sramotnoga glasa

Da bolesti tvojoj nema spasa.

Sve od tuge i velike misli

Da o tebi cila kuća visi;

A on što je dosad posla’ para

Da u kući nema ni dinara,

Zbog bolesti da si potrošila

Kod doktura da si dosta bila,

I da ti je doktur naredijo

Da ti bude radostan i mio;

Ne smiš jesti mesa od gudina,

Samo friška i crvena vina.

Neka ti se većem trošku nada

Da odjednom ne pukne od jada,

Da su dica i gola i bosa,

Njega đavo tuđim ženam’ nosa.

A poslušaj majku, svoju diku,

Uvik piši veliku kritiku:

Da si čula da on čudo pije,

Da od njega to pametno nije,

Neka smanji rakiju i pivu

Ako tebe želi naći živu.

Neka pati – nisi ga rodila,

Nisi pare za njega brojila.

Zato piši da te puno čudi

Kako nije k’o ostali ljudi,

Da j’ od njega svak više spremijo,

On je tebe ’ćeri zapustijo.

Uvik piši da ti šalje pare,

Da žalosne ti sprovodiš dane;

Da si taki je li to moguće

Das od svoje odmetnijo kuće.

Tako, ’ćeri, ne moraš da stradaš,

Jedne trošiš – drugima se nadaš.

Ne budeš ga koristiti znala,

Žali bože što si se udala.

Koja muža ne zna koristiti,

Moš joj s brda rebra pribrojiti.

Ne bi mog’o omrsiti noža

Da odereš taki deset koža.

Budeš li se znala vješto snaći,

Češće će te i majka obaći.

Stipe i njegov brat Paško na gradilištu u Siegenu 1973. godine.

Laži, maži i krivo se kuni,

To su ženski najveći računi.

Ako budeš dobra namiguša,

Živjet će ti i srce i duša.

Ne brigaj se, ’ćeri moja mila,

Što te mrzi njegova rodbina,

Volit će te komšije okolo,

Ti se ’vataj u njihovo kolo.

A muž nek ti dođe na zimnicu,

Neka imaš pokriće za dicu.

Onda pazi, moja mila Ruža,

Treba vješto dočekati muža,

Nabroji mu dosta svoji’ jada

Da si puno trpila od rada

Na njeg’ misleć’i dicu gajeći

Puno puta nisi išla leći.

Lako ti je kad ti imaš mene,

Ja ti nisam k’o ostale žene,

Ja ti amo oboli od tuge,

A ti tamo ljubiš žene druge.

S tak’om molbom, moje oči mile,

Ti ćeš svoje utvrditi žile.

Eto, milo majčino veselje,

Majkino ti ovo naređenje.

Ovo pamti za svoga života,

Ovo ti je bolje nego dota.’

Kad je ’ćerka majku razumila,

Od radosti s kreveta skočila.

’Tako ti je, majko moja mila,

Sva ću tvoja ispuniti dila,

Zapamtit ću tvoja naređenja,

A i meni nije do poštenja.‘

Jesi l’ čuo, mladiću veseli,

Što ti žena napraviti želi?

Kamo bena gleda da se uda

Te okolo skače kojekuda.

Već tvojeg ti muškoga imena

Dobro pazi dok imaš vrimena

Da te muka u grlu ne davi,

Svakog jutra budi mu na kavi,

Da ne nađeš kakvu kukavicu,

Da uništi tvoju porodicu.

A i to ti neće biti dosta

Jer od toga posljedica osta.

Od nje će se roditi još gora,

Neće vrana izleći sokola.

A možda si u knjizi čitao

Što Šenoa biše napisao:

Stotinu će promijeniti vjera

Da ispuni što je srcu želja.

Žene su ti starije od đavla,

To u knjigam’ stoji svetog Pavla.

Roditelji i tvoja rodbina,

Sve kolege i tvoja družina,

Prijatelji i rodbine cijele –

Svi se tvojoj ženidbi vesele

Da dovedeš mladu nevjesticu.

Ako, brate, nađeš kukavicu,

Sve bez ključa strpa u tamnicu,

Ožalosti tvoju porodicu

Koji su je želili od želje

Da se tvoje pročuje veselje;

Razočara tebe kao muža

Lice će ti venit’ kao ruža,

Klest’ ćeš minut kad si se rodio

I ovakav život si vodio.

Pazi, sine, što ti otac kaže,

Sve istina ništa ti ne laže,

Zato pazi iz maleni’ dana

Dok imadeš fakta i zemana.“

Eto, moja mlađarijo mila,

Vaša tema ovim završila.

Ako bi, pobro, poželijo,

’Ko je ovu pjesmu sastavijo:

Zoko Božo od oca Ilije,

Plavuše mu biše najmilije.

Mnogi ljudi voliše garavu,

A ja uvik svoju Milu plavu.

To je naša tradicija stara,

’Ajde u svit pa zaradi para.

Cili život prođe me u jadu,

Svukud, brate, i na tuđem radu.

Stari naši tako svi radiše:

Ceste, pruge, zgrade pogradiše,

Ali puno niko bogat nije,

Već ostade kao što i prije

Jer su kod nas običaji loši,

Naš je narod k’o gladne kokoši:

Ti posipaš, one poćopaju

Kad nestane svi ute gledaju.

Ovo su ti žalosni radovi,

Daješ život na tuđoj obnovi.

Iz Njemačke kad se vratiš kući,

Familija nema šta obući.

Nestane im obuće i ruva,

Nema brašna da se kruv zakuva.

Opet, brate, nama druge nije,

Nego što smo radili i prije:

Rusak nase pa u Crnu Goru

Ili negdje na konje pa k moru,

A ne smiš se pouzdati use,

Ljudi ginu i ranjavaju se,

Il’ obole u tuđemu kraju,

Bog zna ikad ’oćel’ zavičaju.

A što ćemo, tako mora biti

Jer drukčije ne da se živiti.

Tuđa zemlja, tuđi običaji

To je našoj dodijalo raji.

Moraš šutit’ kad pulija priča

To je isto k’o i zima ciča.

Nemaš nikog da te zaštićuje,

On te gleda, neće ni da čuje,

Nego škripi sa svojim zubima,

Znoj k’o potok lije po prsima.

Moraš prati, krpit’ i kuvati

Ako misliš marku sačuvati,

A ostale nevolje kod kuće

Sad mi nije otpjevat moguće

Jer nas prate čitavoga vika

Da sve stvoriš od kruva do lika.

Još bi ’tio nešto spomenuti

Ili ću ti k’o cvit uvenuti:

Ima žena, to triba priznati,

Sa željom je triba otpivati,

Od čistoga roda i plemena,

Ta je, pobro, dobra i poštena,

Bude čista i dobra u radu,

Možeš sa njom ići u paradu;

Ostala je kući mjesto muža,

Sve joj cvate k’o rumena ruža:

Kuće, njive i još vinogradi

Sve to čuva i pošteno radi;

Rada svemu i uzgaja dicu,

Uvik čisti idu na ulicu,

A kuća joj uredna i čista

Kud pogledaš svukud joj se blista.

To je ljubav voljenoga muža

Pa mu time bolji moral pruža.

U veselju to može raditi

I dječicu svoju odgajati.

Pismeno se razgovara s njime,

Neće tvoje zaboravit ime:

„U veselju tebe ću čekati,

Sve u redu pos’o obavljati.

Ja sam, dragi, ostala kod kuće,

Radim, čuvam sve što je moguće.

Ne brini se sve će dobro biti

Kada dođeš nećeš se stiditi.

Ja sve držim uredno i pravo,

Boga molim da mi dođeš zdravo.“

Ovako se žena dogovara

Koja ima Božijega dara.

A ima ji da te Bog sačuva,

Žali, Bože, što pojedu kruva,

Ne zna reda drugome ni sebi

Da jest’ nije dizala se ne bi,

Pa po kući leta kao ovca,

Ne zna di je poklopac od lonca,

Ne zna di je čarapu skinula

Ni kad joj je na nogama bila.

Za ovakve kritika ne važi,

Već kariku ispred kuće traži,

Pokvarenost, beštima i svađa

To je njojzi najmilija rađa.

Stalno valja riči što ne vrijede,

Prida đavlu eksere iz grede,

Samo gleda tuđe poslovice,

A na vreći petlje ni uzice.

Svaki ćošak pun je paučina,

Vjeruj, pobro, živa je istina.

Piše mužu – sramota je bila,

Da je žena poštenoga stila.

Pod orasom cilo ljeto bila

Jadna se je tako umorila.

List opada, počme je da tuče,

Tek se tada šporetu dovuče.

Sjedi, jede i pomalo kuva,

Na nju palo po tisuća muva,

A dica joj jadna zamazana,

Još im gora obuća i rana,

Ne zna jim se ni kraja ni konca,

Kroz par dana nestade joj novca.

Kad joj poštar te pare donese,

Sva se ona od veselja strese

I govori: evo meni para,

Ne bi bolje da sam ga prodala.

Turi pare u ormar u krpe

I uzima dok ima sa hrpe,

A u dućan leti, pa se smije,

I uzimlje što potriba nije.

Trgovac je stane sloboditi,

Na veći je trošak navoditi:

„Ti se tribaš nosit kao Ruža

Jer ti imaš u Njemačkoj muža.“

Pa naplati i kusur joj vrati,

On već znade da neće brojati,

Već ga zgrne, u torbicu turi,

Pa se smije, a glavu potuli.

Ona ne zna što joj je vratijo

Ni pošto je robu naplatijo.

I još neke glasine se čuju:

Neke žene i kožom trguju,

Do pedeset odvoje ’iljada

I to ,kažu, za čovika mlada.

Samo kažu kamatu mi pitaš,

Ja ću tebi sve što mi zapitaš.

Ona za to izbrojila pare,

Čuješ li me, moja lipa Mare,

Plan čitavi po selima laje,

Dicu kune i đavlu pridaje.

A muž joj se u jadu veseli

Na njemačkoj tužnoj baušteli.

Brine jadan i dane i noći

Kad će svojoj obitelji doći,

Al’ se ona za to ne sekira,

Pare troši i s drugim ofira,

Još govori: priroda je kriva,

Žena mlada mora da uživa.

Eto, sada, pobratime mijo,

Sa ovim bi’ pjesmu završijo.

Ja sam nešto s njom obu’vatijo

I stvari sam mnoge priskočijo

Jer bi meni jako bilo žao

Kad bi neko kritičan postao.

Možda će se naći koji pobro

Pa će reći da sam pis’o dobro,

Neki će se možda narugati.

Nemojte mi, braćo, zamjeriti

U pjesmi se mora primaknuti,

Sve od reda nekako taknuti,

Ali ima većina istine,

To mi vjeruj, dragi pobratime.

Ova pjesma k’o šaljiva pošta

’Ko je sluša, ništa ga ne košta.

Ja sam ovo pis’o iz dangube

Pošto rađe nisam im’o druge.

Tri mjeseca na šlektvetru bio,

Običaja naši’ se sitijo,

Da opišem nešto omladini,

Sve istina kako mi se čini.

Zamjerit mi, pobro, neko more,

Ali za to dižem glavu gore.

Ja sam čovjek bez ikakve škole,

Pored toga mene ljudi vole.

Samo imam iskustvo veliko,

Znam da meni ne vjeruje ni’ko.

Da mi ni’ko ne bi vjerovao,

Do života bilo bi mi žao.

Trijest godin’ ja ’odam po svitu

Kao ’čela ja letim po cvitu,

I ’vat’o se raznije zanata,

Na tisuću pokucao vrata,

Po tuđini puno proš’o ljeta,

Od svakoga zapita’ savjeta;

Razgovar’o s tisućama ljudi,

Njihove me zanimale ćudi.

Čast sam čuv’o i ljude poštiv’o,

U poštenju najviše uživ’o.

U nezgodi prošlo pola vika,

Sve kupujem od kruva do mlika.

Pod uslovim’ teškim sam živijo,

Sa paketim’ obitelj hranijo.

Iz Bačke sam kukuruze slao,

Sve hranijo, djecu školovao.

A ’odo sam od mista do mista,

Bogu fala, savjest mi je čista.

Da sačuvam obraz i poštenje,

Vjere svoje sluš’o naređenje.

Loša društva uvik se čuvao,

Taki savjet svakom bi’ davao.

Čast, poštenje svakome je dika

Nosit’ ime poštena radnika.

Mi svi ljudi moramo ovako

Jer radniku nije živjet lako.

Radnik čovjek sad ništa ne košta,

Jeftini samo jer nas ima dosta.

Bit’ trebamo organizirani

Da nam bude bolje nego lani.

Vlast naroda i prava velika,

Toj svačije domovine dika.

Svjesno branit’ domovinu svoju

Pa to bilo u miru, u boju,

Da bi bilo bolje našoj dici

I čitavoj našoj zajednici,

Da nam jednom budu bolji dani,

Da ih ne bi privijali rani,

Da živimo kod kuće k’o ljudi,

I sirena naša da nas budi.

Svakom pobri želim sve najbolje,

Rodio nam vinograd i polje.

Ne rađale majke izdajica,

Živjela nam i žena i dica.

Pun novčanik bio tisućica,

Čuvala nas Marija Divica,

Da pijemo da se veselimo

I ideje naše da širimo.

Svog čovjeka voli kao brata,

Voli, ljubi svakoga Hrvata.

Nek se znade, i svi znamo dismo,

Da mi više zaostali nismo,

Jer svi znamo za našu težinu,

Tuđi čovik kad gradi sudbinu.

Bog da živi našu omladinu

Neka svitu pričaju istinu.

I nek mladi svojim okom vide

Što je naše neka se ne stide.

Svaki otac od svog sina gleda

Svoje čuvat’ da ga drugom ne da.

Taman svoju da izgubi glavu,

Svome bratu nek’ ostavi pravu.

A svi znamo ’ko su naša braća,

’Ko ne voli drugog da potlača.

Bog da dade cijelom svitu mira

Pa da niko nikog ne bi dira’.

Nek svak živi na ognjištu svome,

A ne triba otimat’ drugome.

Tako triba želit’ čovjek svaki,

Cili narod tad će biti jaki.

To postiže samo s pomoć’ Boga,

Tako možeš poštovat’ drugoga.

Stipe Ilin Mihaljević - Zuber

Stipe na gradilištu u Munchenu pred mirovinu.