Ti si ovdje : Home // Priče // Vaši tekstovi // Ma, čini ti se!

Ma, čini ti se!

IspisE-mail Autor Marija Mihaljević Utorak, 12 Veljača 2008 14:34

pitaburek2 Ova zgoda dogodila se jedne 'ladne zimske večeri prije oko tri i po' desetljeća. Te godine, k'o i svake prije, kad dođe zima i padne snig po selu počimlju „sila“.
            
          
Momci i cure skupljaju se u neku kuću u kojoj ima jedna ili više cura i tu provode večeri uz sve ono što uz to iđe. U našem selu takva „sila“ često su bila u Brnušinoj kući. Ona i njezin Pere (Pepan) imali su šestero dice, a od čega prve četiri 'ćeri. Zbog toga se godinama išlo na „silo“ u njijovu kuću jer, Bože moj, neće cure ić momcim nanoge, nego, kako je Bog ostavijo, momci kod cura.  Na tim silima običaj je bijo da momci diraju svoje vrsnice, da ji gonaju, drpaju, šćipaju, da se š njima šale, a one su, tile ne tile, bile dužne da se otimlju i brane. Cura na koju navali momak koji joj se ne sviđa; ostaje 'ladna, stvarno se bori i otima. A ona, na koju navali momak koji joj se sviđa i s kojim bi tila ašikovat, k'o tamođoja se otimlje i bori, a u stvari ostaje mekana i pitoma. Njezino praćakanje i otimanje je potrebno da se ne pomisli da je se pustila.

           
Ali ni jedna cura ne dopušća da momci rade što bi baš tili i želili ili što bi im, k'o slučajno, naletilo pod ruku. Postojala je u tome stanovita nepisana granica, koju momci vazda nastoje dofatit i koju cure vazda neustrašivo brane. Ne smi se taknuti rukom tako, da bi se morala zasramit prid starijim i roditeljima. To je međa do koje se vodi istinska borba. Momci žele da se zabave i pokažu svoju snagu, a curama je osim zabave bitno da sačuvaju svoje poštenje i obraz. 

            Jedne večeri smo, Jako Jandrukin i ja, prije ostali naši momaka i cura, a i stranjski momaka koji su tribali doć, došli malo ranije u Brnušinu kuću. Ružica, Zdena, Željko i Milan još su bili mali, a Brnuša okasnila s večerom. Skuvala je ona pitu i stavila na stol. Bila je tako debela da bi konj mogo u njoj slomit nogu. Dok je ona podjarivala vatru u „fijakeru“, na kojemu je krkljao lonac pun kiselog kupusa i suvog mesa i poveći komad krmetine, đavleni Jako, đavo ti ga odnijo, meni kaže:

            - Ajmo sakrit pitu!  

Ja bila đavo k'o i on, uvik spremna za gluposti i odma pristanem. Brzo smo žđapili tepsiju s pitom, izletili na ganjak pa u Aninu i Ljubinu cursku sobu, di pitu sakrišmo ispod vunenog dušeka. Vratimo se u sidetiju sobu, di se sililo, a Brnuša se već uzletala tamo-vamo, traži pitu. Počela i dica plakat i tražit da večeraju. Brnuša samo oda i ponavlja: 

            - Moj Isuse, moj Isuse!  Skuvala sam pitu, a sad je nigdi nema. Jako, jesi je ti sakrijo.

Jako se "pravi Toše" i čudi se što ga to Brnuša i pita, a ona već malo i ljuta kaže Jaki: 

            - Trag te odnijo, dica su gladna, ispekla sam pitu da dica večeraju i da iđu spavat jer su umorna od igranja cilog dana. 

Meni žao i dice i Brnuše pa se, kada ona nije gledala iskradem, odem u Aninu sobu i brzo uzmem tepsiju i donesem na sto'. Kad su dica počela jist mali Željko, koji je, k'o i sada, uvik bijo blage i dobre naravi, kaže: 

            - Mama, ova pita je puna dlaka. 

            - Ma, čini ti se! Šuti dite moje, dobra je. Samo ti jidi pa ćeš ić pajkit. 

I tako su se dica najila pite, otišla zadovoljna i sita u krevet, a i nami je nešto ostalo da pojidemo prije nego dođu Stipan Antunin, Ante Elesov, Jandre Lukin, Frano Šatunov i oni mlađi još đavleniji od njizi.


Ideja i sjećanje Marije Ilije Kosanova   
Komentari (0)add comment

Napišite komentar
smaller | bigger

security image
Upišite prikazane znakove


busy

Online

0 korisnika i 313 posjetitelja online

Novi komentari