zagoricani.com

Malo  `ko se danas sića njega a to Vam je bio jedan nadasve neobičan čovjek i to samo po tom što je bio slijep a skoro sve je radio k`o  i  svi drugi ljudi čak neke stvari i bolje. 

Sićam se on je cipo drva, radio je sve gradjevinske radove  (zakucavo je brokve,tes`o  japiju) i puno toga drugoga. Recimo nas dicu je mirio  (visinu) svojim dugačkim pedljom  i znali smo koliko smo porasli od zadnjeg mirenja. Interesantno je i to da je znao kada se  `ko rodio kada je  `ko umro  znao je i  obiteljsko stablo svih nas Mihaljevića čak mislim i cilih Zagoričana , on je znao ko je komu rod, ko je čiji , di se čiji rod nalazi di se udo di je odselio  i sl.. tako vam sve zna  danas  Drago daidžin (čečurin). 

Antuka se nije nikada ženio, živio je sa svojim bratom Jozom Šuljegića i njegovom obitelji, živili su  ma ko i svi ostali skromno na granici gladi. To je bilo sve nekakva idila dok je bio relativno mlad, kada je ostario, više nije mog`o privredjivati, bio je  (kako je sam govorio) beskoristan. Na kraju da ne bi bio na teret obitelji  sam je sebi presudio. Sićam se (kako se ono kaže) ko danas , ja Zdravko i Hrvoja  smo čekali  Mamu da nam da doručak  , ona je muzla krave, izjednom ona banu iz ganjka u sidatiju sobu i kroz plač nam reče : "Antuka se udušio u čatrnju , Bog neka mu dušu prosti, bio je dobar čovik". 

Udušio se Antuka u Šuljegića čatrnji (izvršio samoubitstvo), iako tragična vijest kod nas dice je pobudila interes i nekakvu mistiku. Tako smo se sva dica (od Antonića,čečurića,Nikolića,Barišića,Djulini pa i Kulčani),skupili na Pavinom i Pipinom armenu. O ovom smo dogadjaju razgovarali , raspredali čudili se kako i zašto se ovo desilo, naravno pratili smo i  šta se dalje zbiva.čekajući  (ko dica) smo i lopte zaigrali , to i ne bi bilo ništa neobično da nije vladalo strašno nevrime uz pola metra sniga i jaku buru.To popodne je Antuka sahranjen i sad se sićam kako ga odvoze (konjska zaprega), a nevrijeme kako mi kažemo kijamet, uz buru i snijeg nije jenjavalo. 

 Danas kada dublje promislim pokušavam shvatiti i opravdati  taj Antukin čin tjs. čin očajnika. Pitam se nemam li ja ili svi mi svoga Antuku bilo da je to  ćaća , Mater,did , baba ,stric ,tetka  ili možda susjed ,  ili bilo  ´ko drugi , ne dopustimo da se osjećaju bezvrijedno, beskorisno, poniženo te da ih progoni beznadje.

 A znam i siguran sam da je Antuka (pokoj mu duši) bio dostojanstven i častan čovjek.

Gazda