Ti si ovdje : Home // Priče // Priče Drage Mihaljevića // Mihaljevići - Mišići

Mihaljevići - Mišići

IspisE-mail Autor Drago Mihaljević Četvrtak, 21 Siječanj 2016 00:00

pisanjeMišići pod Gredom u Potočanima su loza „pravih“ Mihaljevića iz Zagoričana. U Potočane su priselili 70-ih godina 19. stolića. Kako i pod kojim uvjetima se to dogodilo, kako je selo izgledalo prije više od 100 godina i još ponešto zanimljivi podataka najbolje je da pročitate iz pričanja moga dida Ante Mihaljevića zv. Relja čiju priču sam zapisao u originalu.








          Miše je bijo Antonin ćaća. On je bijo u Zagoričanim i doš'o u Potočane drugom agi, da ga primi. Onda ga ovi aga pit'o:
          "Koliko imaš ti radne snage", da more zemlju obrađivat.
On mu rek'o:  
          "Imam četiri sina i četiri ćeri".
          "E, kad je tako" kaže aga, "kad imaš radnu snagu onda dođi. Da ću ti pod Gredom zemlju".
          A tu su bili Dalići. Daliće istr'o doli, a Mišu tudeka stavi. Oni su došli svi zaedno. Paškin ćaća, Jure pokojni, u naramku donesen.
          Prva Mišina kuća je bila, što je pamtim, stara ispod Žabića kuće, nondeka. Ja pamtim kad sam bijo nejak i sobe u donji kraj, a u gornji kraj bijo je zasadak. To je Antona kao dao svom sinu Žabiću.
          Druga je kuća bila ova braće: Stipan, Matko i Frano. Sad di je Ićanova kuća. Imali su sva tri partije i Matko i Frano i Stipan. Ševarom je bila pokrivena. Ševar je slama.
          Mišo je im'o Antonu, to je naš dedo, Matka to je Pepin ćaća šta je bijo i Stipan Jozipov ćaća i Frano, toga se zamela raca. Frano je im'o samo jednog sina, Jokana, i im'o je pet ćeri. Ovi je Jokan bijo najstariji i zvalo ga u vojsku. On utek'o od vojske i to tako što mu je dao isprave Perušak Lozančić. Slušav'o sam što je Paško prič'o i Martin Žabić da je Jokan po svitu odo, po Dalmanciji. Kada je Pere Žabić dotir'o prvi avto onda su ovi Paško i Markica Žabić, išli s Perom tražit Jokana. Našli ga dolika u Dalmanciji, živ je. Našli ga kao na ulici u nikoj bašči di leži, baščovan. Sakat. Nogu mu satrlo nešto. Kako su pričali u kuću ji nije zvao niti se tijo s njima vratit kući.
          Iza Paškine kuće ima crkvica, a bilo je k'o zidina i niki stina je bilo. Pratar Kaić nosijo nike stine. Kad je Paško iza kuće krčijo kamen bila je neka zgrada. To se i sada zove crkvica. Zidina je sigurno bila iza Paškine kuće, kad je i kako je, Bog zna.
          U mog dida Antone bilo šest sinova, ženilo se, i pet ćeri udo. Sin Aleksa, moj ćaća, ukopan je na Rajčevoj kosi, ali sam ja prinijo kosti na Goricu. Ukopani bili pok. ćaća i mater, dvoje dice i jedno unuče.
          Aleksa je na Gorici učijo školu, dobro učijo, ali omrzlo mu. Tako mu omrzlo da je drage volje čistijo nužnik samo da ne bi učijo. Tako mi prič'o. Knjige smrt. I uteko otalen. Onda se pogodijo u Ljubunčiću sa župnikom kao fijaker gonat. Tad su bili fijakeri, nije bilo avuta k'o danas. Lipo ko lipo. To mu dosadilo, digne se otalen i u niki Sučića pogodi se tirat joj kola. Gonit materijal Glamoč-Split. Koji je to teret bijo! Sam sebe psov'o potlje. Kaže kad je bijo na Korićini izvrnu mu se kola, ufate mu nogu. Da nije bilo neki čobana ne bi se mog'o ni kutarisat. Tu recimo koliko je bijo, ne znam ni ja i otalen se jopet digo i nonda u Tadijića pekaru. Ko bila kuća siromašna pa se moralo po svitu odat.
          Prid Prvi sviski rat otiš'o je u Meriku. Sedam godina je bijo u Merici. 




U sljedećem nastavku: Obiteljska loza Mihaljevića-Mišića
Komentari (0)add comment

Napišite komentar
smaller | bigger

security image
Upišite prikazane znakove


busy

Online

0 korisnika i 435 posjetitelja online

Novi komentari