Ti si ovdje : Home // Priče // Običaji // Ženidbeni običaji u našem kraju

Ženidbeni običaji u našem kraju

IspisE-mail Autor Drago Mihaljević Nedjelja, 09 Prosinac 2012 00:00

(„Momak se ženi kad kuća more, a cura se udaje kad ima mušteriju“)

Narodna izreka

mladenci

Ženidbeno vrime na našem području do prije 30-40 godina počinjalo je u misecu prosincu. Samo razdoblje prošnje bilo je najčešće između Božića i Nove godine, a završavalo se na kraju misoiđe (u vrime poklada).
Svadbenom činu prethodilo bi vrime ašikovanja, tj. vrime curovanja i vrime momkovanja. U narodu se smatralo da je žensko dite postalo curom i, kako se često kaže, pocurilo se, u razdoblju od šesnaeste do osamnaeste godine.

 

Kada se, u našem kraju, momak odlučio na ženidbu on bi, ako je s curom dulje vrime ašikovo, sam pito curu oće li mu poć i more li dovesti prosce, ali ako nije bio siguran da će mu cura poć onda bi u, š njom, dogovorenu večer poveo nekoliko momaka, svojih prijatelja i rođaka, do curine kuće. Kad bi došli curinoj kući onda bi je izveli nigdi nastranu, di njezini ne vide i pitali je oće li poć za ovoga momka. Ako ona kaže da oće, onda reknu curi, da kaže svojim da će sutra na silo doć taj i taj momak i da je ona rekla da oće za njega.

Sutra navečer dođe momak s još nekoliko momaka i s jednim starijim, ozbiljnijim čovikom iz kuće, kojem se viruje, ponesu bocun rakije i krenu u prošnju. Domaćini ji s radošću dočekaju, ali se, tobože, prave da im nije poznato ščega su došli. Kada ovi što su došli kažu ščega su došli, njezin ćaća se, tamođoja, malo zateže, da on ne more ove godine curu udavat, da mu je slabo žito rodilo, da je cura malo ruva skupila i sl. Ali nakon takva opravdanja ipak pita ćer šta ona misli i oće li se udati za tog momka. Ako cura prid roditeljima reče, da oće, onda potegnu rakije iz donesenog bocuna i nazdrave curinu ocu. Onda curin ćaća uzme čašu u ruku i nazdravi svojoj ćeri te joj prikriči da nesmi slagat i tako njega sramotit, te je još jednoč pita je li dobro razmislila, jer poslim nema laganja.

Kada cura ponovi da oće onda njezin ćaća, s onim najstarijim koji je došo s momkom, počme dogovarat kada će opet doć na dogovor o zarukama i prstenu. Kada dogovore dan kada će opet doć, momak i njegova pratnja odlaze, uz pismu, skriku, a često i uz pucanje iz kakvog oružja, ako bi ga imali. Tako bi komšije saznali da je cura rekla da oće.

Taj drugi dolazak, koji je služijo za dogovor, nazivo se mala rakija. Ovaj dio svadbenog rituala prigoda je za upoznavanje budućih pretelja. Momkov ćaća i mater, a nekad i još koja žena, pripremaju se za odlazak kod novih pretelja. Obvezno ponesu rakije, koja simbolizira čin prošnje. Curini roditelji s radošću prime goste i tu se postiže dogovor o zarukama, prstenu i danu vinčanja. Mlada bi, čim bi rakijaši sili za stol, u znak potvrde svoje odluke o udaji, stala iza svekra i stavila ruku na njegovo rame. Tu večer bi dogovorili kada će ić na prsten i kada će bit vinčanje.

Obično nakon tjedan dana uslidilo bi prstenovanje i prstenska užna Prstenska užna se pripremala u curskoj kući, a na nju bi dolazili momkovi roditelji i dio budući svatova, s mladoženove strane. Oni bi donosili ranu, piće i darove u odivnim predmetima. Budući mladenci tada odlaze na prsten u crkvu. Kada dođu pratru, cura mu da dar, obično terluke, a pratar ji prvo ispita vironauk. Ako znaju vironauk onda ji prstenuje, blagoslovi i mladence i prstenje. Uz curu iđe diver i jedna žena od curine strane. Pratar bi nakon toga tri nedilje zaredom navišćivo vinčanje, da bi bilo dovoljno vrimena da se utvrdi kako ne postoji zapreka za sklapanje braka. Poslim prstenovanja svi bi, osim mladožena, iz crkve dolazili u cursku kuću na prstensku užnu. Tom bi zgodom bilo dogovoreno kada će velika rakija – velika prošnja (zamirača), na koju dolazi čeljad iz momkove kuće i oni koji će biti u svatovim, ali ne i mladožen.

Kada bi išli na veliku rakiju zamirači se okupe u momkovoj kući pa poslim večere odlaze curskoj, s darovima u rani i piću. Ali evo belaja, dolaskom prid cursku kuću gostima su zaključana vrata kuće. Oni lupaju po vratim i traže da im otvore. Iz kuće najčešće, makar znaju ko je, pitaju ko je i što traže. Kada onaj koji lupa kaže da traže ovcu, ovi iz kuće pitaju kakva je, kada odgovore, ovi opet da taka nije došla š njijovim ovcam itd. Tako se varakaju oko pola sata, što je sve lipo i veselo ako vani nije kakvo nevrime. Nakon pola sata domaćin ipak popusti i uvedu goste u kuću. Po starom katoličkom rvackom običaju gosti pozdrave ukućane s „Faljen Isus i Marija“, a ukućani odgovore „Uvik faljen bio“.

Nakon što posidaju curina obitelj iznese iće i piće, pa pomalo mezeći ljudikaju. Kada malo pojidu i popiju momkova braća, budući diverovi i kumovi, započinju tražit curu i zahtivaju da se cura izvede. Kako je često bio i običaj da buduća mlada, za to vrime, bude zatvorena sa svojim sestrama ili prijateljicama u nekoj drugoj prostoriji, ćaća buduće mlade nekoliko puta izvodi lažne cure i pita je li to ta, a oni odgovaraju da nije, sve dok ne izvedu pravu. Kada starešina, iz momkove kuće, kaže da je to njijova, prava mlada ih pozdravi s „Faljen Isus“, a neko od mladoženovih kaže da sada nose sve što je na stolu.

Ukućani odma pokupe svoju ranu, a gosti stave na sofru ili stol ono što su oni donili, između ostalog i jabuku u koju se nazadiva novaca. Onda se cura prikrsti, uzme i poljubi jabuku i dade je ćaći i poljubi ga u ruku. Zatim poljubi i budućeg svekra, koji, ako prije nisu dali manet, vadi kesu i daje curi manet. Visina maneta nije bila određena nikakvim pravilima nego je davo koliko ko more. Mlada uzme novce pa i nji opet dadne svome ćaći. Sada se počme pit i jist. Tako traje do pridvečer.

Kada se prosci počmu opremat kući, kupe sve što je ostalo od rane i pića. Samo u jedan bocun naliju rakije i ostave novom pretelju. Ono nose kući. Cura prati svekra, svekrvu i divera jedan dio puta, ovisno odklen su, a kad se počnu rastajat daruje svekru gaće ili košulju. On njojzi „pramo tizim para dade, koliko dar vridi“. Svekrvi daruje bošču ili šudar na glavu, diveru čorape ili terluke. I oni joj plate prema vridnosti njezina dara. Svekra i svekrvu poljubi u ruku, divera u obraz. Ona se vrati kući, a oni kući svojoj odu.

Prve nedilje ujutro rano diver se lipo opremi, ponese bocun rakije i iđe curinoj kući. Tamo ga dobro dočekaju, kako priliči. On starom dade oni bocun rakije. Ruča. Nakon ručka ufati curu pod ruku i š njom do crkve. Kada dođu do crkve ona ga poljubi i iđe u crkvu sa ženskim, a on ode s muškim. Kad se misa završi, diver dočeka curu na crkvenim vratim, uzme je za ruku i vodi njezinoj kući. Tamo užna. Pridvečer iđe kući. Ona ga isprati, daruje ga štogod. On njojzi nešto novaca dade. Tako i druge nedilje. Kada dođe treća nedilja, „onda iđu kolači curi. Koliko god momak ima u rodbini žena pozove ji na kolač. Bude ji 8 do 12 žena. Svaka skuva u tepsiju po jedan kruv, na sridi ga provrti kako more ruka proć. To je kolač. Metne na kolač bošču ili šudar, ponese po bocun rakije. A momkova mater mora ponit na kolač sve odilo curi, štogod triba, da se more najbolje obuć“. Sada sve ove žene s ćaćom momkovim odoše curinoj kući. Gledaju kako će oko podne doć do curine kuće. Kada se cura s diverom vrati iz crkve postavi se ručak kolači i dar. Što je komu, dadne se. Sada samo idi i pij. Kada bude čas onda se curin i momkov ćaća dogovaraju, pošto se primako dan vinčanja (srida), koliko će svatova bit, ko će biti kum i ostalo što triba. Nakon dogovora popiju kavu i spreme svoje stvari i odlaze kući.

Vinčanje se u pravilu zakazivalo sridom, a ona je za dva dana pa triba ubrzati pripreme. Počme se odma, za ova dva dana, klat, peć, kuvat, piće kupovat, ako ga se nije dovoljno dotiralo iz Dalmacije, tražit po selu ono što triba i šta u kući nema. Svatovi se brinu za konje, za sedla, za ploske. U utorak navečer, kada sunce zađe, počnu se svatovi sastajat u kući mladoženovoj. Svi dođu, ali svi moraju i da donesu poštogod. Slide zadnji dogovori za sutrašnji svečani dan, određuje se što će ko bit u svatovim (nadivanje imena), ko je svatovski starešina, ko stari svat, ko čavo, ko barektar, koje će cure bit enge ili diveruše, ko će pratit mladu i dr. Nakon podile zaduženja i obilne večere, svi bi otišli svojoj kući osim oni koji su došli izdaljeg pa moraju prinoćit.

Sutra ujutro bi opet svi bili na okupu. Pripremali bi konje i konjska kola za mladino ruvo (komora ili sejsen). Tako organizirana svatovska povorka na čelu s barektarom, koji je nosio hrvatsku zastavu, krenuli bi curskoj kući. Po dolasku u mladinu kuću svatovi bivaju počašćeni, a zatim diveruše kite svatove cvitovima i hrvatskim trobojnicama za što dobivaju novce. Kumove kite posebno ščega su i njijovi darovi morali biti veći. Kum plaća i cvitove za mladince. Nakon kićenja, diverovi i enge traže mladu, ali jasno moraju platit. Ponovo se izvode lažne mlade i stvara šaljiva i vesela atmosfera. Po izlasku prave mlade nastupa opće veselje, a mlada bi tada okitila diverove. Opća atmosfera odiše veseljem, pismom i skrikom, a najčešće se čuju prigodne pisme:

Faljen Isus prijatelji novi
Mogu l' noćit kićeni svatovi 
Evo kuma, evo starog svata
Izved'te nam mladenku na vrata

Ubrzo, nakon kićenja diverova, svi odlaze u crkvu na vinčanje. Kum mora platit vinčanje i Sv. misu. Župnik upiše kuma i divera za svidoka vinčanja pa u crkvu. Bogu se mole, svetu misu slušaju i župnik vinča mladince. Kada izađu iz crkve odma mlada ode kući s onim s kim je došla. Svatovi malo pričekaju. Zapale. čekaju 20 do 30 minuta pa i oni pojašu konje. Sad će svi curskoj kući. Sada ko ima dobra konja, valja letit. Dogovore se odakle će pušćat i tiraj kako konj more i nemere. Koji prvi doleti obise mu na konja rubac.

Kada dođu curskoj kući, tamo se već skupilo dosta svita iz mladinog sela koji su došli gledat svatove, došli u kolo. Svatovi povade svoje ploske i redom poje koj došo u kolo. Kada sve obrede, onda iđu u kuću sist, pa idi i pij, brate. Imaš štogot oćeš pojist i popit (za tako gladan narod to je bila prigoda dobro se naist i napit). Tako ti se to časti cili dan. Dok svatovi blaguju, priprema se komora (sejsen) za otpremu mladoženovoj kući. Kada se sejsen natovari, onda neko side na baulu pa neće ustat, dok kum ne baci koji dinar. Kada bude iza podne, onda počnu običaji. Među svatove dolaze punice koje tribaju darovat zeta, neka da gaće, neka košulju, naka čorape. Zatim slidi darivanje kumova, a na kraju balduze daruju mladoženova ćaću. Ovo sve mora platiti kum ili stari svat. Po završetku darivanja pije se kava koja se zvala kandžija. 

Kada je vrime da se oprema kući svatovski se konji izvedu iz štale, napoje i dade zob. Svakoga konja drži po jedna cura ili mlada žena. Svaki svat mora platiti kada uzjaši, onom ko mu je držo konja, a kum mora za se i za novoga kuma i novu kumu. Mladina mater ili strina izuju mladi cipele i govore kumu da mu je kuma bosa i nemere ić. Kum prifati za kesu, dadne nešto para, onda obuju curu. Onda svatovi zapivaju i skriknu i odoše svojoj kući. Enga ili kum bi najčešće zapivali:

Fala majci na lipoj divojci

Lipa dara, milom Bogu fala

Naredni veliki događaj je konjska trka čiji start bi se organiziro nekoliko kilometara prije mladoženove kuće. Jedan ili više momaka iz sela (prasvatice) koji imadu dobre konje, sritnu svatove i one rodijake koji prate mladu. Kada se sastanu onda polete kako koji konj more. Koji prvi doleti zavežu mu jedan rubčić na konja.

Prije dolaska svatova, kod momkove kuće bi se skupijo svit iz svi bliži sela, došo u kolo. Tu se piva i kolo se igra. I taj događaj je opivan pismom koje su pivali svatovi po dolasku:

 

Faljen Isus kućni domaćine
Toči vina i rakije fine

 

 

Što želio neka ti Bog dade
Vodimo ti još jedno čeljade

 

Tada bi se razvilo kolo i pisma, a svatovi bi svojim ploskama nudili sve koji su došli u kolo. Mladu bi doveli prid kuću, ona bi iz torbe uzela nakićenu jabuku, š njom u ruci se prikrstila i pribaciva je priko kuće, a enga i kum, uz skriku i pismu, posipali bi okupljeni svit bombonama i sitnim metalnim novčićima, oko čega su se otimala okupljena dica. Nakon toga mlada ulazi u novi dom, svetom vodom bi poškropila ulazna vrata kuće, poljubila dvariće, te po ulasku svekrvu i ostale ukućane.

Sada je već došlo vrime da se organizira momačka trka. Mladoženova mater ili neko koga za to zaduže, donila bi predmete koji će bit nagrada najbržim trkačima. Sada momci lete. Koji uteče taj nosi košulju, drugom su obično bile suknene čorape, a trećem litra rakije. Nekada trkačima nije bilo stalo do nagrada, nego do ugleda koji se dobiva pobjedom na trci. Međutim, taj dio običaja se prominijo, otprilike kada je narod zaradio nešto maraka, pa su se na trku stavljali ovnovi ili njemačke marke pa su i trkači postali materijalisti i međusobno se dogovarali ko će na koju trku, da jedan drugom ne smetaju. Poslim trke barektar bi, okićeni hrvatski barjak, obisio nigdi na kući di se najbolje vidi.

Pridvečer domaćini svake kuće, iz momkova sela, počmu po kolu zvat ljude na večeru: kumove i pretelje, koji su došli sa strane u kolo (skupljaju večeraše), a mladožen i kum zađu po svem selu, nose plosku rakije i redom od kuće do kuće zovu sve komšije na večeru. Ta skupljena rodbina, komšije i prijatelji zvali su se bilaći i u mladoženovoj kući su sidili odvojeno od svatova.

Kada se svi skupe, već je pao mrak i triba krenut s večerom. Bude od 20 do 50 ljudi (zajedno sa svatovim) koji su pozvani na večeru. Onda kućni domaćin redom svakom da kavu i po čašu rakije, nakon čega se jedan prikrsti i moli se Bogu prid svima. Kada se bogomolja dovrši, počima večera.

 

Dok su svatovi i bilaći još za večerom pojavljuju se i čuju vukovi, seoski momci koji nisu u svatovim ni u bilaćima, ali i oni svojim zavijanje traže večeru. Domaćini bi već prije pripremili ranu i piće, za nji, koje im iznose vani, prid kuću.
Kada je večera pri kraju, kada su se već svi najili i malo ućeifili, niko od svatova zaviče: „Kume, kumče ti drima!“

 

Kum odma ustane, ode gledat di će kumče spavat, pa se vrati, uzme kumče i vodi ga spavat, uči ga kako se mora ponašat kada dovedu mladu kumu k njemu u krevet. Malo kašnje, kada je mladožen lego, enga uzme mladu vodi je u krevet mladoženu. Š njima ostanu niko vrime, poškrope ji svetom vodom, enga zatvori vrata, ostavi nji dvoje i vrati se svatovim. Ide se i pije koliko ko more. Tako do pola noći. Oko pola noći počmu se ljudi razilazit svojim kućam. Nekoga vode – ne zna kuda iđe. Nekoga i nose, jer više nisu noge njegove. Tako se sve raziđe samo ostanu oni što su mladu dopratili (pratijovci). Njima se napravi misto za konak.

Ujutro se prva mlada ustaje, vatru naloži, sve sobe pomete i kuću sredi, kravu pomuze, donese vode. Onda donese lavor i vodu, safun i ručnik. Na vratim, s vodom i ručnikom, svim svatovim, onako kako dolaze, pomaže da se umiju. I pri ovom običaju mladi se ništa plaćalo. Sada nastave piti kavu i rakiju do ručka.

Za to vrime domaćini bi spremili veliki ručak, svi dobro idu, dobro se napiju i pivaju. Poslim ručka, pridvečer pratijovci se vraćaju kući. Konji se dovedu. Višaju se na konje čorape, terluci, more, ako ima, i po košulju, jer ovo sve mlada daruje. Kućni domaćin obisi na konja pleće mesa. Ako ima obisi i pršut. Oni odu. Ostanu svatovi sami.

Naredna dva dana, do nedilje (petak i subotu), svatovi piju, idu i pomažu domaćinu u spremanju ručka za nedilju, jer svi oni, koji su bili na večeri u sridu, kada je mlada došla, moraju se sazvat u nedilju na užnu. A dođu i ćaća i mater mladina u nedilju u podne.

U nedilju svatovi se spremaju u crkvu, ali moraju na konjima svi do crkve osim mlade, divera i enge, oni moraju pišice. Poslim svete mise vraćaju se kući. Kada se svi skupe postavi se užna po običaju, ko i prvi put, svega i svašta. Ide se i pije se. Mater mladina vadi svoje darove. Prvo daruje zeta pa redom sve svatove i sve ukućane di je došla njezina ćer. Svakoga mora poštogod darovat. Tako se pije i ide do noći, onda se sve raziđe, samo ostanu svatovi i otac i mater mladina.

Sutra u ponediljak – sedmi dan kako su se sastali – ručaju i razilaze se svatovi. Mlada daruje svatove, a oni njoj po štogod od novca. Pridvečer sprema se stari i stara svojoj kući. Isprati ji ćer i zet. Kad se stanu rastajat, zet daruje punicu s nešto novca i zbogom svaki sebi.

 

 

Dragi moji Zagorčanci,

 

Pred Vas sam stavio ono što sam uspio saznati o našim starim svatovskim običajima, nešto iz razgovora sa starim ljudima i ženama, a nešto iz knjiga koje opisuju ženidbene običaje livanjskog kraja i cijelog Završja. Nadam se da sam Vam, bar donekle, uspio predočiti to ženidbeno vrijeme i svu njegovu ljepotu običaja.

 

 

Tekst sam pokušao napisati našim starim izričajem. Koliko sam uspio to ćete vi najbolje prosuditi. Trudio se jesam.
Svaki onaj tko ima nešto ispraviti, nadodati ili oduzeti, dobro je došao i bit će mi pomoć u stvaranju što vjerodostojnijeg budućeg opisa.

 

 

Unaprijed hvala.

Drago Mihaljević-Čečura