Ti si ovdje : Home // Priče // Priče Drage Mihaljevića // SVINJOKOLJA - kako se to kod nas radi(lo)

SVINJOKOLJA - kako se to kod nas radi(lo)

IspisE-mail Autor Drago Mihaljević Srijeda, 23 Studeni 2011 00:00

svinja002           Nedavno (za sv. Katu) sam pomago rođacima na svinjokolji. To me positilo na nekadašnje svinjokolje u našem selu š čega sam se potrudijo da popunim rupe u znanju i pamćenju oko običaja koji su nekad bili za vrime obavljanja ti poslova. Znam da većinu vas mladi to baš ne zanima, ali za one koje će zanimat neka ostane negdi zapisano. Modernizacija je i kod nas svela taj običaj na trančiranje (naši bi stari rekli raspermaćivanje) polovica koje se dovoze od mesara, a koji su svinje zaklali i sasikli na polovice. Cili se običaj zadržo još uvik u kućanstvima koja 'rane svinje kod kuće pa im se ne isplati vozit ji u grad na klanje i još za to platit 25 KM.
alt 
        Nekad su se kezmad (odojci) kupovali na pazaru, a često se znalo kupit ili nabavit u selu di je 2-3 obitelji znalo imati krmaču s mladima koje su prodavali, a češće davali bližnjim i komšijama za određenu protuvridnost. Naprimjer, jedne godine ne'ko je u selu imo kezmad, a pravili su kuću. U to vrime jedno kezme vridilo je i 5-6 dnevnica. Tako je jedan vlasnik kezmadi, koji je te godine pravijo kuću, dobijo toliko radnika da ju je mogo napravit od temelja do krova, a da ne plati radnike. Njegova je žena znala reć: „Krmci nam kuću napraviše.“

 

        Prije opisa poslova koji su se obavljali za vrime svinjokolje (prije 50-60 godina) triba reć nešto i o samom nazivu i vrimenu kada se to radilo. Koliko je meni znano, kod nas se malo koristijo pojam svinjokolja, mi smo to zvali jednostavno klanje krmadi. Kada bi se nekog pitalo kad će klat krme, tada mu se govorilo kad će „bit krme“, na što bi ovaj odgovaro „sutra, a ka' ćeš ti“. Svinjokolja se obavljala obično potkraj 11-og i u 12-om misecu, nastupom 'ladniji dana, a posebice oko sv. Kate. Još bolje je reć da su se krmad klala najčešće kada u kući nestane 'rane za nji, a koja se sastojala obično od ripe i sitni kumpira. Pošto se za izranu krmadi nije ništa kupovalo, nestankom 'rane pristupilo bi se klanju. često su se starešine kuća trudili klat krmad među zadnjima kako bi pokazali da su gazdinska kuća u kojoj ne nedostaje 'rane.

     Kad bi došlo vrime klanja u kući, a posebice kod dice, osićalo se veselje. To je bijo događaj koji je okupljao rodbinu i komšije koji bi jedni drugima priskakali i pomagali. Poso se moro isplanirat, odredit dan kad će se klat i zovnut ljude da pomognu oko toga. Najprije je tribalo pozvat čovika koji će „ubost“ krme i koji ima nož za to, često i bajunet. On bi određivo 'ko će držat soju, 'ko će držat pridnje, a 'ko za zadnje noge, a 'ko će „fatat“ krv. Osim njega tribalo je još 3-5 ljudi (ovisno o veličini i težini krmeta) koji će izvuć krme iz kočaka, oborit ga i držat. Taj mi je dio uvik bijo najmrži jer prizor nije bijo lip ni za jednog normalnog čovika. Dok bi ga izvlačili iz kočaka, krme je toliko skičalo da ga je čulo cilo selo. Pritom bi ga jedan ili dvojica najslobodniji ufatili za uši i vukli. Ako bi se krme otimalo toliko da ga oni ne bi mogli izvuć iz kočaka, onda ga je treći fato za rep i pomago vukuć za rep prema naprid. Kad bi ga izvukli van, obično bi najsposobniji čovik ufatijo krme za prvu nogu sa suprotne strane od sebe i potegnuo kako bi oborijo životinju (zanimljivo je da se jedan zafat u rvanju naziva prasica jer se izvodi na isti način). Kad bi on oborijo krme, ostali su priskakali i fatali za noge. Onda bi, obično stariji i iskusniji čovik, uzeo soju i gurno je krmetu u usta i tako mu onemogućavo da mlatara glavom i nekog ne ujde ili ozlidi. Tek tada bi onaj s nožem ubo krme otprilike tri prsta isprid vratne jamice prema prsnoj kosti. Ubod je tribo bit pricizan, kako bi se prisikla vratna arterija. Osim toga, triba pazit da ne dođe do prisicanja jednjaka, koji svojim sadržajem zaprlja okolinu rane i potpuno onečisti krv koja priko njega ističe pa je skupljana krv neiskoristiva za izradu krvavica. čim bi obavijo klanje, koljač bi se maknuo i omogućio jednoj od žena da u tavu ili sličnu posudu s purom fata krv koja se morala stalno mišat da se ne zgruša.

     Nakon toga popila bi se rakija, neko bi se našalijo i reko: „ko je umro pokoj mu duši“, a višak ljudi, oni koji su došli samo prifatit dok se ne zakolje, odlazijo je svojim poslom, a ostali bi nastavili s rađom. Najprije je krme tribalo obrijat. Do 60-i godina nije se koristilo korito za furenje i struganje svinja nego su se svinje brijale na suvo kako bi se što bolje sačuvala dlaka (kostra, čekinja) koja se prodavala. Obično ju je kupovo Pavić, otac ili did današnjeg vlasnika trgovačkog centra. Kad bi se zaklana životinja obrijala, stavila bi se na drvena vrata, skinuta s ulaza u štalu, a sa strane bi se upočila s dvi ciplje. Do 60-i godina prošlog stolića nije se ni višalo nego se krme trančiralo (raspermaćivalo) na vratima položenim na tlu. Svinji bi se najprije odrizala glava pa noge (koje bi se uređivalo kasnije, a zatim bi se skinula slanina.

svinjokolja     Krme bi se „otvorilo“ tako da se najprije skine kora krmetine (slanine) s trbuha, koju smo zvali potrbušina. Onda bi se skino krtki dio koji se nalazijo ispod potrbušine, a zvali smo ga povismina. Ona je bila najtanji dio krtkog mesa koji se sušijo zbog čega bi se znao rizat dici za Očiće jer se, zajedno sa svićicom, prvi osuši. Nakon toga bi se izvadila iznutrica, koju bi priuzele žene, odvojile criva i počele š njijovim čišćenjem. Bacalo bi se samo žuć, a sve ostalo, osim mokraćnog mijura, se koristilo za jilo. Mokraćni mijur se odvajo i nakon čišćenja sušijo. Od njega se izrađivala kesa za duvan, a poslije kada su ljudi pokupovali kutije za duvan mijur se davo dici za loptu, s kojom su se igrali. To je bila velika radost, kao i žalost kada bi se takav balon probušijo naišavši na malo jači trn.

     Poslim vađenja iznutrice, meso bi se dobro opralo, odvojilo bi se salo i izvadile svićice (u sjevernoj Rvacoj bi rekli lungić). Kad bi se završilo s tim, počelo bi se sa skidanjem krmetine s bočni strana (stranjače). Zadnja bi se skidala slanina s leđa, koju smo zvali velika kora ili poleđina. Nakon toga bi se odrizali pridnji pršuti (plećke), zatim bi se izvadile pečenice (kremenadl), odrizala rebra, a na kraju zadnji pršuti. Kako bi se koji komad mesa skido sa svinje, mlađi bi ga nosili u kuću, na 'ladno misto, da se oladi do sutra kada će se solit. Dok bi se radilo, cilo vrime prepričavale bi se šale i priče o prošlim svinjokoljama na kojima se dogodilo nešto neobično i smišno ko onda kad se kod Krišta krme diglo i otišlo uz Glavicu, te kako je Jure Zuberov došo Izgorilici zaklat krme, ubo ga i otišo, a kad ga je ona zvala i pitala kuda će, on joj odgovorijo kako ga je zvala da zakolje i nije rekla da će tribat i rastrančirat. I još dosta drugi zgoda.

     Kvaliteta krmeta mirila se, ne veličinom pršuta i pečenica ili količinom dobivene masti, nego debljinom krmetine i to velike kore. Debljina se s ponosom mirila brojem prstiju. Krme je bilo dobro ako je debljina velike kore bila više od jedne podlanice (četiri prsta) seljačke isteretovane šake. Dici koja su se znala smrzavat čekajući davala se peka. To je bijo komad mesa koji se obvezno davo dici koja su čekala, a čekala su ona dica koja su znala da će dobit jer se njijov did ili ćaća već zajmio ove godine ili još lani. Ritko se znalo dogodit da neko dite ne dobije peku. S onima ljudima koji su tribali a nisu dali peku poslije se u komšiluku rugalo.

        Navečer se za sve komšije (po jedan iz kuće) spremala večera. Danas nam zvuči nevirovatno da u vrime o kojem pišem nije bilo mogućnosti da se, ne svakodnevno, nego bar jednom tjedno jide meso, posebice svježe. Misecima se ne bi okusili friškog mesa, osim ako bi se išlo negdi u goste ili u rađu (kosci i sl.), a i tada ritko. Kokoši i piliće za klanje niko nije uzgajo pa se ni ta vrsta mesa nije jila osim kada bi nekoga zabolilo. Stoga je kod nas vridila ona izreka "zdrav čovik zdravu kokoš izijo nije". Krava se klala samo prisilno, da ne krepa kad bi se nadula jiduć tuđu ditelinu.  Ako bi nešto i zaklali meso nisu imali di čuvat osim kratkotrajno obišeno u čatrnjama. Zbog svega navedenog za večeru bi se napravilo vrlo masno jilo najčešće burek od iznutrica na koji bi se stavilo masni komada mesa da mast cvrči dok se pita peče, a svi večeraši bi, zbog nepripremljenosti criva, dobili proliv (prolitali bi) te bi po cilu noć letili na đubre ili negdi u ogradu za zid.

        Sutradan bi se meso solilo. To je zapravo bijo suvi pac, ali se kod nas nikad nije zvao ni pac ni salamura nego jednostavno soljenje mesa. Solilo se tako da bi se u drvene naćve najprije slagali i solili pršuti, zatim slanina pa pečenice, rebra i ostalo. Tako osoljeno meso stajalo je tjedan dana, osim pršuta, pa se višalo dimit i šušit. Pršuti su se vadili nakon dva-tri tjedna te se desetak dana stavljali pod teški kamen, da se što bolje istisne voda, pa tek onda višali za dimljenje i šušenje. Za šušenje mesa ni'ko nije imo posebnu šušaru, nego se meso šušilo na tavanu kuće u kojoj se živilo i di se ložila vatra, na ognjišću, a poslim u šporetu.

      Osim krmetine, pršuta, pečenica i rebara na šušenje su se, poslim obrade, stavljali glava i noge, a od criva, opipanog mesa, sala i krvi pravile su se još kobasice (sudžuci), krvavice, crvljci i mast. Da bi se napravile krvavice i kobasice (sudžuci) prvo je tribalo očistiti criva. Criva bi se čistila tako da bi se izvratila i očistila struganjem žlicom perući i' polivanjem vrućom i ladnom vodom. Ukupno se, od jednog krmeta, moglo napraviti onoliko krvavica i sudžuka kolika je bila dužina njegovi criva. Zbog toga su se ukućani ritko mogli naist kobasica. Kobasica je bilo toliko da su ji poili gosti, šumari, pratri, učitelji itd.

      Krvavice su se pravile od «ufaćene» krvi koja se mišala s kuruznim brašnom (purom) u što su se stavljali komadi sala. Dok je krv još topla, rukom se izvade žilice i zgrušan dio. Proces pravljenja krvavica je vrlo jednostavan. U "ufaćenu" krv pomišanu s purom mišalo se malo sala. Dodalo bi se soli i takvom smisom punilo se svinjsko tanko crivo. Pošto se nije imalo di kupiti criva, niti je za nji bilo ćereste (smisa za punjenje) svatko je dijo oniliko krvavica koliko je mislijo da će mu ostati criva u koja neće imati nadiva za sudžuke.Krvavice su se jile najčešće s kiselim kupusom.

       Kobasice (sudžuci) su se pravili od ostataka mesa koje bi se opipalo obrađujući pršute, pečenice i rebra. Criva su se punila tako da bi se početak criva natak'o na ukrug savijenu žicu kroz koju bi se prstima uguravali komadi mesa i dalje gurali pletitkim iglama. Kada bi se kobasice malo ocidile stavljale su se na tavan sušiti.

       Cvrljci (čvarci) i mast su se dobivali od sala i dilovi krmetine koja nije bila za šušenje. To se rizalo na kockice i cvrljilo u velikom loncu. Lonac se namaže mašću i stavi se salo i krmetina te zalije lončićem vode. Poslim se voda ne stavlja da mast ne bi prskala. Cvrlji se dok cvrljci ne porumene i ne počnu šumiti dok se mišaju. Kad je mast gotova skine se s vatre i malo umiri, utija da ne kipi. Ocide se i malo stisnu cvrljci kutljačom ili ostavljaju nestisnuti. Ili su se obično s kruvom i lukom. često se š njima prilivala pura.
Komentari (0)add comment

Napišite komentar
smaller | bigger

security image
Upišite prikazane znakove


busy

Online

0 korisnika i 231 posjetitelja online

Novi komentari