Antuka

Darinko V. Mihaljević — 17. studenoga 2007.

Malo `ko se danas sića njega a to Vam je bio jedan nadasve neobičan čovjek i to samo po tom što je bio slijep a skoro sve je radio k`o i svi drugi ljudi čak neke stvari i bolje. Sićam se on je cipo drva, radio je sve gradjevinske radove (zakucavo je brokve,tes`o japiju) i puno toga drugoga. Recimo nas dicu je mirio (visinu) svojim dugačkim pedljom i znali smo koliko smo porasli od zadnjeg mirenja. Interesantno je i to da je znao kada se `ko rodio kada je `ko umro znao je i obiteljsko stablo svih nas Mihaljevića čak mislim i cilih Zagoričana , on je znao ko je komu rod, ko je čiji , di se čiji rod nalazi di se udo di je odselio i sl.. tako vam sve zna danas Drago daidžin (čečurin).

Antuka se nije nikada ženio, živio je sa svojim bratom Jozom Šuljegića i njegovom obitelji, živili su ma ko i svi ostali skromno na granici gladi. To je bilo sve nekakva idila dok je bio relativno mlad, kada je ostario, više nije mog`o privredjivati, bio je (kako je sam govorio) beskoristan. Na kraju da ne bi bio na teret obitelji sam je sebi presudio. Sićam se (kako se ono kaže) ko danas , ja Zdravko i Hrvoja smo čekali Mamu da nam da doručak , ona je muzla krave, izjednom ona banu iz ganjka u sidatiju sobu i kroz plač nam reče : "Antuka se udušio u čatrnju , Bog neka mu dušu prosti, bio je dobar čovik".

Udušio se Antuka u Šuljegića čatrnji (izvršio samoubitstvo), iako tragična vijest kod nas dice je pobudila interes i nekakvu mistiku. Tako smo se sva dica (od Antonića,čečurića,Nikolića,Barišića,Djulini pa i Kulčani),skupili na Pavinom i Pipinom armenu. O ovom smo dogadjaju razgovarali , raspredali čudili se kako i zašto se ovo desilo, naravno pratili smo i šta se dalje zbiva.čekajući (ko dica) smo i lopte zaigrali , to i ne bi bilo ništa neobično da nije vladalo strašno nevrime uz pola metra sniga i jaku buru.To popodne je Antuka sahranjen i sad se sićam kako ga odvoze (konjska zaprega), a nevrijeme kako mi kažemo kijamet, uz buru i snijeg nije jenjavalo.

Danas kada dublje promislim pokušavam shvatiti i opravdati taj Antukin čin tjs. čin očajnika. Pitam se nemam li ja ili svi mi svoga Antuku bilo da je to ćaća , Mater,did , baba ,stric ,tetka ili možda susjed , ili bilo ´ko drugi , ne dopustimo da se osjećaju bezvrijedno, beskorisno, poniženo te da ih progoni beznadje.

A znam i siguran sam da je Antuka (pokoj mu duši) bio dostojanstven i častan čovjek.

Gazda