Dušni dan 2008.
Dušni dan je krajem I. tisućlića već se na mnogim mistima nakon blagdana e katolički blagdan koji se obilježava dan nakon Svi sveti, 2. studenog.Svi sveti slavijo i Dušni dan. Vatikan je službeno potvrdio ovaj blagdan 1311. godine.
Na ovaj dan običaj je da se u našem greblju služi sveta misa za pokojne te na grebovima pale sviće. To ne predstavlja samo uspomenu na naše pretke, nego je i naša vira u zagrobni život i Božju nagradu. Netko reče da ovo nije misa za mrtve, nego za žive na ovom i onom svitu. Tako doživimo da naši pokojni nisu mrtvi, nego da žive, i to tu, blizu nas, u našem greblju. Stoga odlazimo na njijove grebove da stavimo cviće i upalimo sviće, ali prije svega da im iskažemo ljubav, da pred Boga stanemo molitvom i pokorom kako bi pokojni ositili da ji volimo i da ji nikad nismo napustili. Pokojni su se odilili od tila, ali ne i od nas. Stoga su naši pokojnici tu uz nas, oni vide sve što za nji činimo, oni doživljavaju našu ljubav i utoliko se oni sami minjaju, oslobađaju mnogi svoji krivica ili zločestoća u kojima su živili na zemlji, te se tako sve više približavaju ulasku u nebo.
Greblje je misto di doživljavamo krhkost našeg življenja. To je misto di jasno doživimo svoju ovisnost o Stvoritelju, di se i u nevirniku budi molitva, to je prostor u kojem svatko počne moliti, postaje virnik i bar malo bolji nego što je bijo prije dolaska na greblje.
Greblje je i misto di doživljavamo da se život ne odvija samo na zemlji, nego da još negdi živimo, da još nekamo iza smrti idemo. Naši grebovi su znak zagrobnog života. Jer, čoviku se život ne uzima nego minja. Tko ne viruje da postoji život poslim smrti, dolazeći na greblje doživljava kako to virovanje nije istinito.