Naš čovjek

Drago Mihaljević — 23. listopada 2010.

Visoki i debeli jablani, što su izrasli poviše ciglate kuće Mije Mihaljevića, bijahu se tek razpupali. Jaka jugovina tresla je njima, lomila grane i izvodila jaki šušanj s malim svjetlozelenim listićima. Oni su strašno podrhtavali i još se više kupili i smežguravali …

Sunce je nevidljivo provirivalo iz oblaka, a na njegovu slabom pramčioku sjedio je domaćin kuće Mijo odbijajući jake dimove iz svoje zemljane lule. Od časa do časa pljuco bi na stranu i nešto sam sa sobom govorio i brez razloga kopao po luli  svojim noktima.

Vlažno dvorište bilo je utabano od goveda, a opet se i ovdje i ondje vidjeli odtisci raznih papaka.

„Ovaj je evo od Jagode, rano moja, evo ovaj,“ upre on u nj čibukom. A onda usta sa starog korita, na kojem je sjedio, i čepaše ga nogom, kao da je htio uništiti tu uspomenu na nju.

„Kakva krava!“ mišljaše on u sebi. „Glava od goveda! Ona nije znala presušiti, sastavi mlieko s mliekom, odhrani tele, da je milota, i eto mi krepaje!“

Stari Mijo opet pljucne i pogleda tamo k štali, gdje je bila Jagoda. Opet tu vidi tragove, odtiske od papaka, i htio bi i on tamo, ali ne može da gleda muka njezinih.

Mali unuk Pero došao je do njeg, prifatio mu se za koljeno i nada se, da će ga dedo pomilovati ko i uviek do sada. A dedo samo šuti, šuti i gleda u vrata od štale težko kašljucajući.

„Krepaje Jagoda!“ tepo mu mali, kao da hoće upozoriti na nešto važno.

Stari i nehotice odturi unuka Peru, a u oku mu se pojavi suza.

„Eh, hraniteljko kuće moje, diko mala moja! Imam dvadeset priuza, a ti si bila cviet među njima!“

„Nikako ne može da se razstavi!“ prekine mu misli sin Nikan došavši iz štale. „Šta ćemo? Eto došli su i najvještiji ljudi iz sela, pa ništa. Bože upravi! Ne znaju, šta će …“

Stari je Mijo sjedeći na već izdrdanom koritu iz oka pustio suzu te i nehotice izvadio duhankesu, napunio lulu, da mu se prosipalo, zatim je odpunuo sa šarvala one drobtinice duhana, što su mu se prosule, a koje je on prije marno pokupio … i nešto mislio.

Unuk ga je tapkao po koljenu, uzeo mu kresu te badava kreso i palio uživajući u tom, a Mijo toga ni opazio nije. U njem se budilo nešto neponjatno, čudnovato, pa dok je još sin Niko u njega zurio očekujući odgovor, on izkrenu lulu, prosu sve (dakako nehotice) i vikaše mašući lulom:

„Čuješ! Sedlenika opremi! Moga sedlenika, putalja! I trči, trči, trči! Kaži da neću žalit para, samo neka dođe! Eto mu sedlenik, dobar je, ja. Nek na njem dojaši … Čuješ! A ako ne znadne jašiti, - vrag ga odnio, budi Bog s nama! – nek uzme fijaker, platit ću – reci – platit ću ja. A nek dođe! Čim prije! … Jaši! A? Zar još nisi opremio konja? Šta čekaš? To će mi  biti kućenik!“ ljutio se stari neumjestno.

Nikan je šuteći odletio opremiti putalja.

Jugovina je jednako puhala, snažna i nekud topla, a stari je mislio, da mu je ona iz lule izpuhala duhan, pa ju je iznova napunio i zatvorio kapkom. Lišće je s jablana šuštilo nekako bolno, a stari vlatovi trave, što su bili zanjim, upravo su cvilili.

„Eh!“ kimnu glavom. „Da bar nije ona!“

Dugi nabori na njegovu licu postaše dublji, usne mu se silno razvukoše, a u staračkom oku blještala je suza. Nije ju mogla jugovina osušiti … I kroz onu suzu gledajući vidio je samo nesreću, čemer, jad. Više ništa.

Neopaženo je kraj njega sjeo komšija starac Vid.

„I ti si mi danas nešto karli, tužan, zabrinut, kume Mijo. Od šta li to, po Bogu brate? A? Daj, da jednu zapalim. Da! A karli si danas. Ja vidim na tebi!“ govoraše Vid ne gledajući na njeg, već u njegovu duhankesu.

„Karli? A moj brate i kume! Avaj, kako ne ću biti karli! Jagoda mi krepaje, tugo moja, znaš, Jagoda …“

„Glava svjetskih goveda!“

„Hraniteljica moja i pileži ove …“

Tada baci i nehotice pogled na malog Peru.

„Ha, a gdje ti je mati?“ upita ga prekinuvši prvu misao.

„Eno je u košaju, kod kjave još od ponoća.“

„Još od ponoća?“ začudi se stari.

„Još od ponoća?“ prifati i Vid.

„Je“ odgovori Pero. „Kaže nana.“

„Ajde je zovi, sine,“ milovaše djed unuka. „Nek ide malo u kuću. Sirotica! Još od ponoća.“

„Ja, još od ponoća!“ ponovi opet Vid, kao da se i sam čudi.

Mali Pero odtrča, i domalo se pomoli iz štale omlada žena pritiskujuć rukom modrinu, da njom vjetar ne omahuje. Liepo joj je i oblo lice, samo bliedo. Izpod očiju ukazali se veliki modri kolobari.

„Vidiš Lovruše moje! Pri putu je, evo će me još jednim, ako Bog da, unukom obeseliti, a zaludu i radilica! Druge, Vide moj, dok su i zdrave, nikud nikamo. Guraj, viči, psuj, Bože mi griehe prosti, makne malo nogom; ti se odmakneš, a one ništa! Ko da je ovo pasje, a ne njihovo. A ona posrće dan i noć, pušilo, padalo, grmilo ili se utihalo, kume Vide!“

„I opet je soja!“ odgovori Vid, da makar što rekne.

„Ja, i šta no ti htjedoh kazati?“ nastavi stari Mijo. „Njoj ne moraš trista puta kazati istu stvar. Reci joj jednom: nevjesto, treba ono, i ona će to pamtiti i gledati i nadzirati bolje, neg li ti sam. Vidiš, i ona je noćas onaka bila kod krave.“

„Noćas od ponoća!“ uplete se Vid svojim muklim glasom izpečenim od zaduhe.

„A druge nisu htjele! Kuge jedne!“

„Lopatom ti njih, pa će ići!“

„Dobro je, moj Vide. Otići će, a hoće li nadzirati i gledati? …“

„Istina, istina!“ potvrđivaše Vid. „Ono vele: ne lovi zeca onaj …“

I Vid ušuti ne izgovorivši svega. U daljini je zapazio, gdje se nešto miče, pa mu i nehotice tamo oči utekoše, a s njima i misao.

Odjedamput prihvati Miju za ruku.

„Eno neko na tvom putalju, čini mi se, kume i brate, ako me staračke oči ne varaju.“

„Tirac je ono!“ ponosno kliknu stari Mijo ustavši, da dočeka tiraca i prifati mu konja.

Kroz četvrt sata krava se raztavila s dobrim, razvijenim mužkim teletom, i plaćajući Mijo četrdeset kruna sve se smijuco: „Eh, samo kad mi Jagoda osta živa, ništa je ovo!“

II.

U zapećku dosta prostrane kuće Mije Mihaljevića bila prostrta postelja. S nje se čuo kadkad duboki uzdah, koji bi popratilo težko ječanje; što bi u srdcu izmamljivalo samilost, a na oku suzu.

Ležala je tu bona Mijina nevjesta Lovruša. Pobacila diete od težkog napora i rada. Kraj nje je sjedila mati njena Luca niemo gledajući u nju, nemajući više suze u oku. Izplakala ih. A srdce joj pucalo. Metnula je ruke u krilo i sirotica se njihala amo tamo, kao da bi htjela tim kćeri olakšati boli njene.

A bolestnica se sve jače i jače kvrčila od težkih grčeva. Od vremena do vremena oblio bi je znoj, pa bi onda lice njeno imalo još gori izgled. Silno je trpjela. Bolove jakih grčeva htjela je gdjekad ublažiti škripom zuba, a to je strašno djelovalo na prisutne.

Tu je bio i stari Mijo, mučaljiv i zamišljen. Vidio je boli njene, a u nju nije smio pogledati. Činilo mu se: čim pogleda, otvorit će ona oči i reći: „Doktora! Doktora mi zovi!“

„Eh, da hoće doktor badava doći, ali četrdeset kruna!“ mislio on. „Što ja ono pravo pred nedjelju dana uzeh za vola pet stotina kruna, imam ih, hvala Bogu, no ako načneš, ode …“

I pogledao je bolestnicu izpod oka, vidio njene suhe usne, upale oči, žutinu lica i grčevito trzanje …

Sve je to govorilo: po liečnika! A bolestnica je šutjela …

I  on se poboja, da bi ona mogla to reći, pa ustade i ode u vatrišće.

Žene izbliza i izdaleka obilazile su bolestnicu. Svaki bi se čas otvorila vrata i unišla bi jedna, dvije. Lice im je bilo tužno i na prstima se stupale u bolestničku sobu. A kad ih je ugledala stara Luca, zalomila bi rukama i glasno nabrajala … I od njih koja kanula bi suzu, dvije.

A stara je Mijina u vatrišću pekla kavu, grizla zubima šećer i rukavom iztirala fildžane! Stari Mijo vikao je na nju:

„Pogrdo stara! Gdje se to radi? A? Gdje si to vidjela? Košuljom trti fildžane! A! Ostarila si pamet stekla nisi, pogrdo jedna! Zubima gristi šećer! …“

I ne obazirući se na njeg stara je nastavila svoj posao, a komšinke su je branile.

„Aj, Mijo, očiju ti! Nismo mi gospoda! Šta treba nama bolje! I mi smo taki …“

Došao je i misnik. Liepo je opremio bolestnicu, a njoj kao da je bilo lakše.

„Šta mislite, poštovani?“  upita stari Mijo. „Ima li joj koristi? Ne ćete li, bogdo, znati kakva lieka?“

„Ništa ja ne znam u ovoj stvari, starino Mijo. Brzo liečnika zovni! To ti je sve, što ti imam kazati. S Bogom! U drugom je selu još jedan bolestnik, pa moram hitjeti …“

„Ah, liečnika joj zovni. Mijo moj!“ zabugari nakon toga nevjestina mati.

Stari odpljucnu usrkav u se dim od lule.

Sad mu je opet došla misao: „Zašto da dadeš doktoru četrdeset kruna, možda će i onako ozdraviti? A kad načneš, ode, ode sve!“ I opet pljucnu. Sin mu je Nikan plakao kao malo dijete. Stari ga Mijo pogleda i požali. Rođeno je diete! Htio je već reći: „Osedlaj putalja, trkni po doktora!“ – no u času se predomisli. A Bože moj, koliko ih je ostalo udovcima! Mlad je, liep je, iz kuće je, pa ko ne će za nj poći? Bio bi budala.

Mezimac njegov mali Pero sjedio je uz tetku, grizkao spokojno kolač, a oči su mu bile uprte u djedu, kao da nešto moli … No djed se, stari Mijo, okrenu od njega Luci, koja je napeto očekivala odgovor.

„A moja Luce, moja Luce! I meni je kćer tvoja, a nevjesta moja prirasla srdcu, i Bog zna, da na nju ne bih žalio potrošiti. No bez sudbe ništa. Bude li joj suđeno umrieti, umriet će i kod sto doktora; ne bude li, i ne će nikako!“

„Tako je!“ uzdahnuše svi.

Sutradan je brecalo zvono, mrtvačko zvono. Žalostni mu se zvuk širio s onizkog zvonika župne crkve.

Mijo je sjedio na istom koritu, bacio od sebe lulu, a ono potresno zvonjenje kao da je udaralo u dnu srdca njegova …

Plakao je. Uzdisao je. Jecao je.

Ozdravljena krava Jagoda prošla je izpred njega jasno i veselo zvoneći zvoncem, što je visjelo na njezinu vratu. A ta je zvonjava još jače povrjeđivala srdce njegovo.

Plakao je. Uzdiso je. Jecao je.

Ljudi su ga tješili, a ponajviše stari Vid. A on je iz srdca govorio:

„Ona ženska umrije! Dika sela! Valjana ko pčela! Poslušna i uručna, jadan ti sam, jadan ti sam do Boga! Kamo sreće, da te ja zamienih, nesretnik! Ostade mi kuća pusta, jadan ja! …“

I Jagoda opet prođe izpred njih zvoneći jasnim zvonom, a on je žestoko dofati čibukom.

Iz kuće je prošla povorka s mrtcem, zvono je na crkvenom tornju jače zabrecalo. I on je pošo odpratiti je do zadnjeg počivališta …

Žene su nabrajale, Nikola je pridušeno uzdisao, mali se Pero drečio, baco kapu, koju nije bio vičan nositi, i vikao:

„Kud nose majku? Kud nose majku?“

Krič njegov prodiro je u srdca, i sviet je plakao te plačem nadjačao molitvu svećenikovu …

I kad su došli na groblje, spomen na drage pokojnike, koji leže tu pod malim humcima u sjeni stoljetnog drveća, koje je bolno šutjelo, posta življi i svak se preda svojoj tuzi …

A nad otvorenim liesom pokojne Lovruše nadvila se mati njena Luca i ljubljaše je, ljubljaše je. A tih poljubaca nikad dosta …

Sagnuo se i Nikan, i tetka s malim Perom, pa utisnuli svi cjelov u ono hladno lice s paćeničkim izgledom …

Dirljiv bijaše taj prizor …

Tajanstvena je bila molitva svećenikova. Mir je bio u naravi. I sve se svršavalo …

I tada se na otvoreni lies baci i stari Mijo. Htjede pokojnici utisnuti zadnji cjelov ko i drugi … no učini mu se, da je pokojnica otvorila oči i mahnula glavom, kao da se brani … A on drhtavom rukom odturi lies blied, izkolačenih očiju i sav zadihan. I prvi na nj stade ko mahnit bacati zemlju. Svećenik ga je čudno, čudno gledao … A sviet je govorio, da se stari opio od žalosti za pokojnicom.

 Narcis Jenko