Trbuhom za kruhom (Amerika)

Drago Mihaljević — 4. ožujka 2012.

      Općinsko vijeće Tomislavgrada je u listopadu 2011. donijelo odluku o postavljanju spomenika gastarbajteru u Tomislavgradu i time nam ukralo ideju o kojoj već nekoliko godina, u užem krugu, razgovaramo, a koju smo mislili realizirati u povoljnijim vrimenima. Zato je red da se mi sitimo naši pečalbara i gastarbajtera koji su svojim trudom i žrtvom omogućili kakav-takav život u našim selima u zadnji stotinjak godina. Ja ću napisat ono što sam slušavo od naši predaka i što sam sakupijo iz raznorazni knjiga i članaka, a svi vi, koji ovo budete čitali, pomozite mi da u konačnici napravimo virodostojan tekst o povijesti odlazaka naši predaka trbuhom za kruhom po bilom svitu.

      U našim se selima oduvik živilo u svakodnevnoj oskudici. Teško se dolazilo do novaca za plaćanje poriza i kupovinu najnužniji životni potriba. O i najmanjem luksuzu nije moglo biti ni govora. Napravit pristojnu kuću u kojoj se neće živit i spavat doslovno s blagom i izvuć se iz, ševarom ili slamom, pokrivene prizemnice koja je upola ukopana u zemlju tako da joj blago more ist slamu s krova, naši su preci mogli samo sanjat. Za većinu to su bile puste želje. Pod zulumom turski begova i aga većina je samo životarila. Mogućnosti zarade bile su gotovo nikakve. Stoga, čim se ukazala prlika da svojim trudom zarade nešto novca, naši preci su je i iskoristili. Otisnuše se već više od stolića u bili svit, u potrazi za nikom zaradom kako bi svojima omogućili bolji život, a s njima šta bude.

      Prvi odlasci bili su na rad na jadransko primorje od Dalmancije do Istre. Tako je ostalo zapamćeno da su braća Mate, Ivo i Jako Džeko prije Prvog svitskog rata radili u Puli zbog čega je, virovatno, njijova kuća prva u selu pokrivena crvenom ciglom. Nažalost Ivo i Jako su nastradali u nadolazećem ratu. Nije ostalo zapamćeno tko je još od naši suseljana išo na rad, ali je pritpostavit da ji je još bilo.

      Kad se početkom 20. stolića saznalo za mogućnost odlaska u Meriku (Ameriku) u mnogi se pojavila želja da oprobaju sriću. Prvi su krenuli Dobranjci, a onda i ostali. Odlasci i rastanci su bili tužni jer se nije znalo tko će se vratiti te su tada nastale i mnoge pisme, a jedna od nji glasi:

Ameriko ne imala sriće
mnogi od nas vratiti se neće

      U Americi su ji čekali mračni rudnici, tvornice i željezare di nisu tekli med i mliko nego krv i znoj, a živili su u siromašnim i jednostavnim daščarama. Radilo se od jutra do sutra di se god mogo nać neki poso za 20-50 dolara misečno. Većina ji se tamo zadržala 5-7 godina tj. do kraja Prvog svitskog rata ili koju godinu nakon njega. Čekajući na njijov povratak cure i žene su tugujući pivale:

Ameriko nestalo ti novca,
što ja mlada ode za udovca

      Snagu da izdrže tolike godine odvojenosti od obitelji, teškog rada i neimašćine davala im je pomisao da će tako zarađenim novcem kod kuće moć rišit životne probleme svoje obitelji, napravit novu kuću i štalu, kupit zemlju, volove i dr.

      Pričalo se da je najviše zaradijo i najšćedljiviji bijo Ante Vukić. Stipo Manđeralo navodi da je čuo da su kazivali, kako je Ante donio toliko novca da je bijo spreman sa svakim se okladit da taj na svojoj zaprezi od šest volova ne bi mogo priko Dobranjskog polja privući sav njegov novac kad bi ga pritvorijo u najsitnije metalne novčiće. U Ameriku je otišo 1911., a vratijo se 1928. godine. Radijo najprije u Coloradu, a potom u Arizoni, Pensilvaniji, na Floridi. Novac je držo u banci. Cilu ušćeđevinu (226 000 dinara) – cina vola tada je bila 1000 dinara – odma po povratku dao je na šćednju u Hrvatsku trgovačku banku i šćedionicu dioničarskog društva u Livnu uz kamatu od 10%, koja se postupno smanjivala i 1936. spala na 2%. Te godine na šćednji imo je 310 200 dinara. Kad je banka bankrotirala, Vukić je izgubijo sav novac.

      Evo po selima raspoređeni imena oni kojima je Amerika postala sudbina. Za Dobro navodim samo podatke koje je S.M objavio u knjizi S vidoške gradine nadopunjeno s podatcima koje sam pronašao na Internetu. Za Potočane sam dopunijo s drugim saznanjima, a podatke o Zagorčancima skupijo sam iz pričanja stariji suseljana. Postoji velika mogućnosti da podatci nisu potpuni te molim sve one koji nešto znaju da komentiraju i kažu nam tko nedostaje i što je netočno i treba ispraviti.  

                                                          ZAGORIČANI

                                                                       POTOČANI

                                                                           OSIĆANI

                                                                             DOBRO