Autor Drago Mihaljević
Srijeda, 22 Listopad 2008 14:26
MIJAT TOMIć I LIVANJSKI TURCI
Vino pije Mijat 'arambaša,
A u Vranu, zelenoj planini,
Š njim ga pije trijest i tri druga.
Kad se Mijat nakitijo piva,
Brke gladi, društvu progovara:
„Zdrav' družino, braćo naokolo!
Ni u moje ni u vaše zdravlje,
Već u zdravlje onoga junaka,
Koj' će otić kamenome Livnu,
Nama donit praha i olova,
Svakom drugu po dobre opanke!“
Sve mu društvo nikom poniknulo,
U zelenu travu pogledalo,
Pa gledaju, kako trava raste
Na zavojke kako ditelina,
Ali neće Mali Marijane,
Svom daidži u oči gledaše:
„Što ga dajo, po tuđini tražiš,
Kad ga sebi uz kolino 'raniš?!“
A od zemlje na noge skočio
Pa uprti uprtnjaču torbu,
Priko sride šaru prifatio.
Za njim skače ujče Mijovile
Pa dozivlje Marijana svoga:
„Marijane, drago dite moje,
Ti ne smideš u Livno otići,
Skoro jesu izginuli Turci
Od onoga kamenoga Livna,
Na tebi je njijovo oružje!
Obuko si toke Cincarića
I ječermu Poprženovića,
Svitle nože bega Vrepkovića
I košulju Bojagić Alije,
Koja biše iskerana zlatom,
Više zlata nego bila platna.
Turci će ti poznati oružje,
'oćeš sine, izgubiti glavu.“
To Marijan 'aje i ne 'aje,
Ode strmo niz Vran niz planinu,
Zdravo siđe Duvnu u ravnine,
I Duvanjsko polje pro'odijo,
Mašijo se Kovača planine
Pa izašo na polje BOROVO,
Zdravo siđe vrelu VRBOVNIKU.
Al' izašle livanjske balije,
Kod vode su igru zametnuli:
Skokom skaču, bacaju kamenom.
K njima dođe Mali Marijane,
Po turski im selam nazivaše,
Svi mu Turci selam prifatiše,
I njima je rič besidijo:
„Je li izun baciti kamena?“
Livanjski mu Turci govorili:
„Tesir tebi, koliko ti drago!“
Oh, da vidiš Malog Marijana,
Di prifati studena kamena,
Jednoč baci, malo ne dobaci,
Drugom baci, daleko pribaci;
Mogo bi se junak ukopati,
Toliko im skoka o'skočijo.
Pa on pođe kamenomu Livnu.
Za njim dođe crna Arapina,
Do junačke igre dolazijo,
I on se je bacijo kamenom:
Jednoč baci, malo ne dobaci,
Drugom baci, daleko pribaci,
Marijana more ukopati,
Toliko mu skoka o'skočijo
Mučno bilo livanjskim balijam'
Di Arape odnese junaštvo.
Poletiše dva 'arna junaka
I stigoše Malog Marijana,
Ispod GRACA natrag povratiše:
„Zaludu je, neznani junače,
Zaludu je na tebi ostalo,
Ostajalo megdan i junaštvo,
Odnese ga crni Arapine!“
Kad Marijan riči razumijo,
Do igre se natrag povratijo,
Sa sebe svlači skerletnu dolamu
Sve se na njem ugleda oružje.
Ama njemu dobra srića biše,
Jer mu Turci ne znaše oružja,
Pa se baci studena kamena.
Pribaci daleko Arapu
I dobro se more ukopati,
Toliko mu skoka o'skočijo
.……………………….